Ja luda žena sanjar….

Rečima izražavam ono što mislim. Zato pišem… Ono što osećam u mojim tišinama, ostaje u mojim tišinama… To ni ja ne razumem uvek… Sedim i grlim sebe i svoju nesigurnost… Sedim i uljuljkavama se u svojim nadama… Očima prizivam sećanje i pokušavam da osetim… Sedim i pišem… Misli mi se prepliću… Ko sam ja?  I gde sam sada?  Jedna obična mala ženica sa svojim snovima i nadama… A opet… Ko sam ja? Izgubljena u vremenu i prostoru…  Jedna obična mala ženica koja je imala previše snova i nada…. Stignu me tuge…  Ponekad mislim istopiće me moje tuge i moje misli… Ponekad poželim da nestanem… Da me nema…. Verujem da se tako svako od vas osetio po nekad. Verujem da ste svi osetili izdaju. Znate kakav je to bol… Znate kako je to…. Pokušavam da zaspim. Misli mi zuje… Ne daju mi san… Stežem ruke u pesnice… Od bola me stomak boli… Od bola me duša boli…  Grčim se… Sama u mraku sobe… I onda palim svetlo…Uzimam cigaretu… Još ova, kažem sebi… Još samo ova… Ponekad ne vidim izlaz…. Ponekad sam u sebi sama… Sama sa sobom se borim…  A to je najgora borba… Boriti se sa sobom… I ljuta sam na sebe… Ljuta što sam takav idealista… Znam… Ovo vam ne liči na mene… Ali eto… Dođu meni moje tuge… Kad poželim da nestanem… Da me nema… Pričala sam svoje misli… Ostale su neshvaćene… Pričala sam o svojim snovima, nadama, željama… Sve je ostalo neshvaćeno… Ono što osećam , teško je reći… Pokušavam to sada… Možda ove suze što se gomilaju u meni i guše me… Možda bi one mogle da ispričaju… Možda bi one mogle da kažu ko sam ja? Otišla bih negde… Negde daleko… Pobegla od sveta….  Ja nisam za ovde… Zalutala sam…  Malo iz prošlosti, malo iz budućnosti… Ali nisam odavde… Ne pripadam ovde… Sav svoj život ja lutam… Ne pripadam nigde… Za mene mira nema…. Palim cigaretu za cigaretom… Zašto nisam postala drugačija? Zašto sam ja-ja? Zašto sam rođena da verujem u bajke i čuda? Zašto nisam malo više materijalna? Možda bih tada bolje razumela ovaj svet, ovaj život, ove ljude… Koliko dugo će me držati ova tuga… Ili je to moj život? Rešila sam da pišem… Da otvorim srce… Ja luda žena sanjar… Ja koja dajem sebe… A ko zna… Možda jednom… Jednoga dana… Možda me i prođe ovo… Sada me nešto ubija… Neka tuga… Neki izgubljeni snovi…  Možda ću postati drvo… Možda ću ostati bez reči… Bez želja… Bez nade…. Piksla je puna… Trebala bih je istresti… A kutija je prazna… Otvoriću novu… I znate šta… Opet pokušavam da budem blaga… Pokušavam u svoj ovoj, svojoj tuzi da ublažim… Da ne pokažem koliko sam ubijena večeras, noćas… Koliko želim da me nema… Da više ja nisam ja… Da se probudim kao neko drugi… Da se zemlja otvori i proguta me… Eto,  to sam ja sada… Pitam se da li grešim što pišem o ovome kako se sada osećam? Možda je to tek trenutak očaja i tuge… Možda me do jutra prođe… A možda samo nastavim da živim sa tim…

Advertisements

2 thoughts on “Ja luda žena sanjar….

  1. Другачије се ни не може писати (бар се тако мени чини), осим у огромном нескладу душе. Први предуслов да се несклад догоди јесте да душа постоји. А то је лепо сазнање… 🙂

    Свиђа ми се

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s