Svi mi smo žrtve genocida…

Živimo u svetu paradoksa… Paradoksa i licemerja… Sredstva masovnih komunikacija vladaju nama. Menjaju naša sećanja, mišljenja, ponašanje. Unose u naš život nemir, menjaju nam moralna načela, umove, svest…  Toliko alata za komunikaciju a mi sve „gluvlji“ i „nemiji“. Da li se to samo pravimo da ne čujemo i ne vidimo? Da li smo zaista gluvi i ne znamo da kažemo?  Da li osećamo istinu a bojimo se? Licemerje i strah svuda oko nas. Žrtve se koriste za postizanje politčkih ciljeva. Zar najveće svetske ubice mogu biti najveći prijatelji? Oni koji su odgovrni, koji su izazvali i oni koji su zatvarali svoja vrata juče, kao i danas. Zar mogu sutra biti najveći prijatelji ? Juče su stavljali ograde i kapije, danas grade zidove.. Sutra će da drže licemerne govore. Licemeri kojima ljudska bol i patnja ništa ne znače. No, oni imaju politički cilj. No, oni imaju svoju interesnu sferu. Onima u skupim odelima ne znače ništa ni žrtve, ni živi.

Ja sam laik, moram to da naglasim da me neki ne bi kritikovali i pametovali mi. Ja iznosim samo svoja lična zapažanja i svoje emocije. Ne pripadam nikome, ni jednoj političkoj grupi. Ja sam samo svoja i ovo je samo moje mišljenje. Ako pročitate definicuju genocida, možda shvatite da se genocid vrši nad svima nama… Evo linka: http://www.preventgenocide.org/ba/pravnadefinicijagenocida.htm Naravno ,opet kažem ,to je samo moj zaključak.

Niko od nas malehih nije želeo rat, nasilje, smrt svog komšije… Oni su to izazvali… Plašim se da opet isto pokušavaju… Oni se igraju sa našim emocijama… Šire glas mržnje… Niko ko širi glas mržnje i osuđuje kompletan narod za mene nije dobar čovek. Jer nisam ja ništa izazvala i nisam ja nikoga ubila. Ni moje dete, ni vi, ni vaše dete. Pojedinci su odgovorni. Uvek su pojedinci odgovorni. Najviše baš oni u skupim odelima. Možda sam ja ponekad previše emotivna i nerealna… Engleska, Holandija, Francuska, i Amerika su za mene najveći zločinci u istoriji. Na žalost nisu jedini. Ima ih još…

Oni koji su ubili milione ljudi kroz istoriju, porobili, oterali iz svojih domova, kako oni mogu biti mirotvorci? To pitanje mene muči… Oni koji su stvorili toliko žrtvi, kako oni mogu da saosećaju sa nečijom patnjom? Oni koji uvek imaju izgovor da bace bombu na nekoga, kako mogu bilo šta i bilo koga da razumeju i da saosećaju? Kako oni mogu da budu prijatelji? Svi oni se samo igraju i manipulišu našim emocijama.  Oni nikada ne mogu da budu pravedni! Ali zato mi koji osećamo, nemojmo se bojati da vidimo istinu. Zato mi koji vidimo, pustimo svoj glas. Žrtva je žrtva… I žrtvi ima na sve strane… Žrtve su i živi! Žrtve smo svi mi. Tek igračke i inustrument u rukama onih sa skupim odelima. Mi ovde živimo! Oni su došli, sa napisanim govorom, spustili pogled na svoj papirić, pročitali, zgužvali taj papir i otišli… I već nas zaboravili… Zajedno sa zgužvanim papirom, zgužvano je i sećanje na žrvtve, na sve nas… Njima je sve tek igrarija i manipulacija za postizanje svojih ciljeva. Njima žrtve nisu važne, kao ni tuga i bol majki, očeva, dece… Danas svi ti koj su veliki prijatelji žrtava, opet zatvaraju svoja vrata nekim žrtvama. Grade zidove, okreću leđa i žmure. Srbija je puna azilanata, koje licemerna Evropa ne prima… Sutra će ti isti licemeri držati govore i saosećati sa njima. I ja sam njihova žrtva! Njihove žrtve su i svi naši živi prijatelji iz Bosne, Hrvatske, Makedonije…. ! Molim vas, ne nasedajte… Mislite svojom glavom… Nije ovo takmičenje i igranje :“Ko ima više žrtvi?“.  Moramo naučiti da se poštujemo… Da poštujemo svaku žrtvu… Da poštujemo svako živo biće… Moramo naučiti da čitamo između redova. Moramo već jednom shvatiti da njih nije briga da li smo mi pravoslavni, muslimani, katolici.. Da li smo Hrvati, Srbi, Bošnjaci, Pigmeji… Njima je samo bitno da postignu svoj cilj! I čujte sada ovo: Ja sam pravoslavna srpkinja, rođena u Srbiji i Beogradu i živim ovde! Ja volim svoj narod i svoju zemlju! Ja mogu da kritikujem svoju zemlju i narod! Ja mogu da kažem glasno: „I Srbija je žrtva i ima žrtve! I to se ne sme više ignorisati!“ Jer tek kada to kažemo i kada prvo volimo sebe i svoj narod, mi ćemo moći da volimo i naše komšije, prijatelje, i tek tada mi ćemo moći da saosećamo sa njihovim bolom i njihovim žrtvama… Tek kada naučimo da poštujemo sebe, moći ćemo da poštujemo i druge!  Sve drugo je licemerno! Licemerno je veličati samo svoje ili samo tuđe žrtve. Žrtva je žrtva! Neću da omalovažavm ničije žrtve a svoje da veličam! Neću da omalovažavam svoje žrtve a tuđe da veličam! Budite pošteni, budite pravedni! Nije život igra! Ni jedan život nije igračka i ne sme biti igračka u rukama onih sa skupim odelima! Verujem da će me pravi, razumni ljudi razumeti. Verujem da će pravi ljudi shvatiti poentu mog pisanja! Ovo nije glas mržnje! Ovo je glas mira! Ne smemo dozvoliti da nam ponovo urade isto. A miriše mi na to!  Zahvaljujem!

Advertisements

6 thoughts on “Svi mi smo žrtve genocida…

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s