Dišem…

Pokušavam da dišem… Tražim tragove… Oko mene je bela tišina… Ćutim sama sa sobom… Dolaze misli, dok pokušavam da dišem… Na traganju svom, ja nalazim poeiziju. Pišem… Pokušavam da dokučim, šta znači sve ovo? Oči i mimika lica mi više kažu nego reči. I opet, ja slušam reči… Misli mi nestaju u bujici, gubim tok… Nestaju u mraku, ovog dana… Gaziti nekoga, nije moj stil. Ja putujem samo putevima srca… A srce moje kuca na vratima snova… Život me vodi i tamo gde ne želim. Upadam u stanje, koje me ne napušta. Svaki moj dah, je moj otkucaj srca, moje deo života. U meni varnice spremne da se zapale. Dok mesec spava, u vazduhu osećam život. Spremna da želje pretvorim u realnost. Tu, u vremenu ovom, ja sam živa… I grejem kao sunce, osećate li u vazduhu? I hodam svojim putevima… Hodam i gledam… Gledam bez daha… Život me stavlja na probu. Moramo pustiti one koji gledaju samo sebe i svoj izbor. Ljubav prevazilazi ljubav prema sebi.
Ponekad tako stojim… Posmatram ljude… Razmišljam o njima. Zatim zažmurim i samo pokušavam da ih osetim. Kakvi su? Da li su iskreno voleli? Da li su bili povređeni ili koliko su srca slomili? Razmišljam koliko sličnosti ima između nas ili koliko nas razlika deli? Pokušavam da osetim, da uhvatim njihove emocije. Ljudi su zaboravili da osećaju… A ja osećam… Ja sam životinja. Glupa životinjica, sa glupavim karakterom za ovo vreme. Zato sam i mnogo puta ranjena… Zato sam i uspela da preživim loše ljude. I ostavljam iza sebe sve neizlečive bolesti prošlosti. Mora tako… Palim svoj fenjer, da mi osvetljava mrak koji me okružio i idem dalje. Moja duša uvek pronalazi snagu za dalje, za novi osmeh. Vremenom sve se iskristališe i dođe na svoje. Svaka se tajna otkrije i svako lice pokaže. Jeste sve u životu kompromis. No kompromis ima granicu, to je ona stranica na kojoj počnete da gubite dostojanstvo. Stranice koje vas razočaraju… Nemam više snage da postavljam ista pitanja, ni drugima, ni sebi. Ne želim više odgovore bez pokrića. Spoticala sam se, padala, gubila se… Ne mogu više…. Vraćam se sebi… Ljudi su crno-beli a ja sve vidim u boji. Ne želim da se takmičim, Hoću da cvetam samo za sebe. Pravim pauzu da dišem… Na kraju dana, dok sunce nestaje, peglam svoje bore na srcu i pokušavam da dišem. Hodam na vrhovima prstiju u ovu noć preda mnom. Suze su moje svanuće, moja pobeda nad svetom i radost koja će doći sa novim jutrom. Dišem…
zoja život suze jutro
Advertisements

4 thoughts on “Dišem…

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s