Žudnja

“To su samo cvetići na tapetama… Smiri se… Mirna… To su samo cvetići na tapetama… Ne možeš ih mirisati…!” Mrmljala je sebi u bradu, dok je kao hipnotisana gledala u tapete. Ona lampa joj se podrugljivo cerila… Isplazila je jezik na lampu. “Šta se ti ceriš? Vidi kakva si ružna i stara. Sve ti se abažur raspao!” Svađala sa se sa lampom. “Šta me gledaš? Gledaj svoja posla! Razmisli kako bi mogla da se okrpiš. I vidiš da ti sijalica treperi, uskoro će crći. Imaš ti svoje probleme, ostavi mene. Ali mi prvo priznaj nešto… Priznaj da si i ti mnogo puta želela da pomirišeš ove cvetiće.” Čaša sa vodom je stajala mirno na svom mestu i nemo posmatrala taj prizor. Pogledala je u pravcu čaše… Njeno ćutanje je protumačila kao izazov. Ljutito je gledala sada u čašu. “Hm…” Razmišljala je glasno u sebi:” Da li da je popijem ili da je prospem?” Nogom je kao slučajno gurnula čašu… Voda se razlila po tepihu, čaša je ostala cela. Tepih je pobesneo. Ne, nije bio ljut na čašu. Znao je da je čaša nedužna. Bio je ljut na nju. Već par dana je posmatra. Video je promene na njoj. Znala je satima da stoji mirno u tišini sobe i da gleda u tapete. Onda bi počela da se klati, napred-nazad, napred-nazad, i tako satima. Zatim je počela je da sve oko sebe gleda popreko. Ljudi su dolazili i odlazili. Ona je nemo posmatrala sve. Samo se u njenom pogledu video pogled mržnje, koji je rastao svaki dan. Njene oči su bile sve zatvorenije, počela je da škilji. Usta su joj postala samo jedna bleda crtica. Polako se povlačila ka uglu sobe… Svaki dan po koji santimetar. Sad eno je, u ćošku. Sedi sama i besna na sve. “Ovo sa čašom joj nije trebalo!” Pomislio je tepih u sebi. “ Izazvala me je! Osvetiću joj se!” Tepih je smišljao plan osvete. I on je počeo da mrmlja sebi u bradu: “Neće ona mene… A… Jok, jok…” Ona je već zaboravila i na čašu, i na vodu, i na sve oko sebe, osim na ove proklete cvetiće, koji su je samo mamili da ih pomiriše. “Ali šta će reći ona slika sa predivnim pejzažem livade, prepune poljskog cveća. Uvrediće se, znam… Zašto nisam poželela da pomirišem cveće sa nje…” Ceo život je sputana. Zato je i postala ovako ljuta i besna. Nikada nije mogla samostalno da donosi odluke. Uvek je zavisila od drugih. Na nju se penjao ko je hteo. I mršavi i debeli… Čistunci i oni sa smrdljivim guzicama. Smučilo joj se sve to. E neće više moći. Sada je donela odluku. Učiniće nešto po svom. Pomirisaće to cveće, sa tih prokletih tapeta, pa nek joj se smeju svi, nek je proglase matorom ludom…Učiniće to. Skupila je hrabrost. Noge su počele da joj podrhtavaju, pripremila se za prvi, maleni korak. Udahnula je dubo, zatvori oči i… “Aaaaa… !” Začuo se njen očajni krik. “Šta se to desilo?” Pomislila je u sebi… Više nije videla ništa, oko nje je bio mrak. Tepih se lukavo cerio. “Hahahaaaaa… Izmako sam se ispod tvojih nogu. Ti ćeš na mene vodu da prosipaš! Glupa stolico!”