Prostak

Prostak

Sedim na klupi u parku, lep, sunčan dan. Opuštena, uživam na suncu. Vidim da me posmatra. Polako mi prilazi, kao nezainteresovano. Pravim se da ga ne vidim, preturam po tašni, tražim nešto. On me gleda.. Pogledujem i ja njega ispod oka. Neka muva mi zuji oko glave. Jedna mačke se šunja po travi i prati nas pogledom, čas gleda u njega, čas u mene. Vadim telefon i nešto kao gledam po njemu. On je stao jedno dva metra od mene i gleda nešto levo-desno. Svako zauzet svojim poslom. Povremeno, mahnem rukom iznad svog nosa, teram muvu. On ništa, stoji… Uporno stoji… Okrenuo mi leđa ali povremeno baci pogled na mene. Misli da ja to ne vidim. Uzimam tašnu i opet nešto preturam, on sad već neskriveno gleda u mene, čak vrlo zainteresovano. Napokon nalazim ono što sam tražila, vadim bonbonicu. Odmotavam papirić i stavljam u usta. On kao da je razočaran, čak i malo besan. Okreće glavu od mene, u znak protesta. Ustajem da bacim papirić, on se štrecnu ali ostade na svom mestu. Vraćam se svom telefonu i ne primećujem ga. On uporno stoji ta dva metra od mene. Dolaze mu dva drugara, nešto pričaju. Sad ja gledam u njih ali onako ispod oka. Neću da pomisli da me zanima. Tiho pričaju… Vidim da se drugari polako povlače, Odlaze… Brzo spuštam glavu ka telefonu, nastavljam da se pravim kako ne primećujem njegovo prisustvo. Mislim da je sada već besan zbog toga. Vidim da je u besu i hrabrost skupio pa mi polako prilazi. Ništa ja, pravim se i dalje kao da on ne postoji. Prilazi on i sve mi gleda u tašnu. A tašna na klupi sa moje leve strane. U tašni haos, viri neka kesa… On gleda… Brzo pogledam i ja u njega, namerno, da uhvatim njegov pogled. Neka zna da sam ga pročitala, da sam videla njegove namere. Polako, polako… Evo ga…Ijuuuuuu… Prilazi mi… Skroz opušteno i nezainteresovano seda pored mene. I to sa leve strane. Do moje tašne. Šta on misli da sam ja naivna? Grabim tašnu i stavljam je u krilu, tražim nešto opet. On gleda u sadržaj moje tašne. Zgrožena sam… Kakav prostak! Vadim neke reklamne novine, koje sam jutros pokupila iz poštanskog sandučeta. Podižem ih i mašem sa njima iznad njegove glave. Ne baš glasno mu kažem:” Iš, iš od mene! Iš golube!” On poleće i u letu se pokaki na moju tašnuuuuuuuuuuu…! Kakav prostak!

zoja petak Ponedeljak dans

Advertisements

6 thoughts on “Prostak

  1. eh! ti golubovi, ima ih raznih; oni gradski što skaču na svako dobacivanje iz kesice peciva penzinera, oni što se najprije šunjaju, kao ova tvoja pričica, kao da ih ništa ne zanima, a samo gledaju kako će zapapriti istu i „pokakiti“ se tamo gdje su u stvari naumili_ golubovi čija je kaka za sreću; onda oni politički pteletaneri- golubovi, njih treba puškom otjerati ili pak zadržati, vazdušnom, da ih oduva a da ne zavše pogođeni u tuđem dvorištu, s druge strane krova „svijeta“ i tuđem ciganluku, a mi ostajemo bez supice , bakine, obećane… puj! ne jela je nikad! Pa, onda avlijaneri, koje je moja već dobrano ostarila ali još uvijek snažna baba koja cijepa drva za potpalu, podgledala i navodila opet na svoju golubiju supicu, sve čekajući ih pod iskošenim sandukom nasađenim na tanak štap i uzicu, a ispod zamka od primamljivih par zrna kukuruza: pih! opet in je preklopila manje nego što ih je odlepršalo korak-dva pa da se vrate na isto, treba odignuti sanduk, šćepati uhvaćene… gulp! opet je prazan, što je nevjerovatno, ali baba je strpljiva sa svojim“malim gadostima“. A tek, oni morski, koji se nikad ne miješaju sa pravim zavodnicima- galebovima koji u stvari vrebaju tašne ostarjelih i debelih turistkinja koje su došle na more u ove krajeve sexi turizma; u slobodnoj režiji možda su im na vrh glave, tada pobjesne i „poseru“ se na sve što su do tada postigli u maženju i paženju, sve kljuckajući i zobući ono što im se dobacuje, ne bi li skočili nekom na ruku, glavu… i škljoc“ eto sličice za uspomenu i dugo sjećanje. U najnezavidnijem položaju su oni, ti gradski leteći pacovi, tako ih zovu i tjeraju maltene sa svog kućnog praga, ljudi sa motkama ispod čijih se balkona gnijezde, ostavljajući mlade da skiče u gnijezdu po cijeli dan, dok oni skitaju sa crvima koje na kraju donesu svojoj nastambi na milost i nemislost… svaki dan sa drugom obrazinom uhvačenog slobodnog strijelca. Nanošenje raznog smeća je nesaglediva posljedica po naš grad; bez odbrane od pošasti- neprebol, i lepet krila koja samo naoko odlaze i napuštaju okupirani prostor, u stvari se vraćaju da nam se pokake na sreću. Na šta misli kad kaže golub: na sreću nad nama i pod nama… koju treba počastiti ili… počistiti za sobom.

    Liked by 2 people

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s