Karate

Karate-Priča

Oće moj sin na karate, pa oće. Zapeo. Šta ću rešim da ga vodim, kaže prvi mesec besplatno. Dođemo mi tamo ispred sale gde treniraju a sve mame mlade. Ja najstarija, rodila u 38 godini, šta ćeš. Prosto mi neprijatno, one mlade, izbacile sisiće, napućile ustašca a ja… Šta ću, sedim i ćutim, kad eto ti trenera. Obilazi sve one mlade mame i prilazi meni. Pozdravlja me, pruža mi ruku. Čudno. Na kraju treninga mu priđem i kažem da bi moj sin trenirao pa ako ima pristupnicu da mi da, da popunim. Kaže on:
-Ne brinite, daću ja vašem sinu.
Pogledam ga ja i pitam:

-Otkud vi znate koji je moj sin?
On me pogleda onako… Znate „onako“? Pa se tajanstveno nasmeši i reče mi:
-Znam ja koji je vaš sin.
Mene bi sram, postideh se i brže bolje odoh napolje da sačekam sina. Kad se presvukao eto ga moj sin i daje mi pristupnicu. Pored toliko dece, on zna ko je moj sin? Videćemo šta će biti. Vrlo neprijatno, ja sam udata žena.
Sledeći trening, opet ja vodim sina, ista priča. Obiđe trener sve mlade mame i priđe meni, poželi mi dobro veče. Opaaaaa…. Počnem ja da rastem, dižem sebi cenu ali ćutim. Treći trening, sad se ja malo sredih i našminkah, trener opet pravo kod mene. Bogami… Mislim se ja u sebi, sviđam mu se. Dođem kući i pravo sa vrata kažem mužu:
-Vidi kaka sam ti lepotica, ne pušćaj me!
On me u čudu gleda i vrti glavom. Ja mu opet kažem:
-Vidi, kaka sam ti lepotica! Trener svako veče pravo kod mene i pozdravlja me. Da me čuvaš!
Pogleda me on onako, čudno i nezainteresovano i nastavi da gleda televiziju. E sad ja besna mu kažem:
-Dobro ako tebi nisam lepotica, treneru jesam, videćeš ti!
Ništa on, ne podiže sad ni glavu. Kad ti ja dreknem:
-Živoradeeeeeeeeeeee… Ne daj meeeeeeeee… Vidi kakva sam ti lepotica?!
Ništa on. Odoh ja pokunjena u sobu. Pa nek mi se trener i dalje udvara a ja ću da vidim šta ću.
Svako trening, ista priča. Trener obiđe sve one mlade i lepe i pravo kod mene. Javi mi se, pita kako sam. Zadnji besplatni trening, kad ugledam mog školskog druga Gorana. Pošto nismo smeli da ulazimo u salu a iznad bila kao galerija odakle je moglo da se gleda i mi odemo gore. Nalaktili se mi tako na ogradu, gledamo trening, i prisećamo se školskih dana. Mi smo bili trio, Goran, Milanče i ja. E šta smo radili u školi, nas troje smo šou pravili. Uz priču prođe i vreme, kraj treninga. Kaže meni Goran:
-Baš mi drago što sam te video i baš je super što nam Milanče trenira decu!
Pogledam ga ja u šoku:
-Koji bre Milanče?
-Pa Milanče, naš treći drug!
-On nam trenira decu?
-Nisi znala?
-Nisam… A zato on meni prilazi i javlja mi se… A ja mislila da sam najbolja mačka ovde.
Siđemo dole i ja obadvojici ispričam svoju zabludu, crkli smo od smeha. Živoradu nisam ništa rekla. Neka misli da sam lepotica za trenera.

Advertisements

11 thoughts on “Karate

  1. „svaka ti je na mjestu“… i postrojena, pa da biraš koju ćeš riječ primijeniti a koju promijeniti i zamijeniti… za školskog druga koji se ne zaboravlja a i ne predstavlja (ljepša je „zabuna“)… sve po imenu i liku, dešava se da neće ništa da se „desi“, hmh!

    Свиђа ми се

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s