Put

Noćas se čeka Nova godina, idemo na proslavu tu negde u okolini Beograda. U kolima nas petoro. Vozi nas Zoran a pored njega sedi Mica. Zašto Mica sedi pored Zorana? Zato jer nas ona vodi na žurku, i ona jedina zna put. Osam sati a napolju debeo mrak a i neka izmaglica. Hladno, baš hladno. Na sreću ili nesreću nema snega. U kolima vesela atmosfera i toplo. Svi smo uzbuđeni. Mica nahvalila društvo i domaćina, kaže njeno staro društvo, još iz osnovne. Svi očekujemo lep provod. Pevamo, dok Mica navodi Zorana kuda da vozi. Odjednom Zoran staje, svi se pitamo šta je sad to bilo, Mica objašnjava:

-Nisam sigurna kuda sada, da sačekamo bus, pa za njim.

Svi negodujemo ali šta da radimo, moramo da čekamo. Srećom ne prođe ni minut eto busa. Zoran ga prati, stajemo na svakoj stanici i svi već postaju nervozni. Vučemo se tako već pola sata. Zezamo se da ćemo i Novu godinu dočekati iza autobusa. Hvalim te Bože, evo zadnje autobuske stanice. Bus se okreće a Mica sada dalje navodi Zorana.

-E sad idi pravo… Tako, sad ovde skreni levo… Kod onog trafoa opet levo… Samo pravo sada…

Vozi Zoran samo pravo i stižemo na kraj puta. Slepa ulica, nema ništa ispred nas. Samo jedno brdo i svetla u daljini. Svi dreknemo:

-Šta je bre ovo? Gde si nas ovo dovela?

-Pa ne znam kako kolima do njih. Ja dolazim autobusom i odavde idem peške.

Advertisements

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s