Dan za ćutanje

Jutros sam rano ustala, nešto nisam dobro spavala. Sva sam na tri ćoška. Rešila sam da ću danas biti lenja, ionako je Nedelja, dan za odmor. Ovo je od onih dana kada nisam za ljude i najviše volim da budem sama i ćutim. Zato me danas ne dirajte. Evo i kafu sam pola isprosipala dok sam je donela do sobe. Kao Ivica i Marica, ostavila sam trag, da znam da se vratim nazad do kuhinje. Osećam se kao zombi, u sebi i pevušim:”Hodam sad kao zombiiii…” Znate tu pesmu, peva je Anica Dobra? Film Crni bombarder, znate? E, samo što moja verzija glasi ovako:” Hodam sad kao zombiiiiii… Hodam sad kao zombiiiiiiiiii… Hodam sad kao zombiiiiiiiiiiiii… Kroz staaaaaaaaaaan…. !” I tako… Ovo je onaj dan kada volim da kažem za sebe da sam ”Šubidua”. I zato me nedirajte. Polako srčem kafu i gledam u ništa, u glavi nema misli, ničega… Milina, tišina i ja. Zvonoooo… Neko zvoniiiii…! Ko se to usudio da me uznemiri u Nedelju ujutru? Dobro, jeste 11 sati ali neću posete, ne želim nikoga da vidim. Idem sad da vidim ko je to.
“ O, Bože Jehovini svedoci!”
Pričam glasno sama sa sobom:
-Našli mene da ubeđuju, svašta. I ja luda što se objašnjavam fino sa njima. Umesto da sam se odma okrenula i zaključala vrata za sobom.
Vraćam se svojoj kafici i cigarici. Palim komp, da vidim šta ima novo na fejsu. Opet zvono.
-Šta je bre ovo jutros?
Pitam sama sebe, dok idem prema ulaznim vratima.
-Dobro jutro, izvolte.
-Mi delimo reklamne sokove, kao mali dar za novu godinu. Hoćete li?
-Dobro ajde. Hvala! Srećno!
Za dana koji sam izabrala da ćutim, ja sam već previše reči izgovorila. Nije prošlo ni pola sata, kad se zvono opet oglašava. Ovo se neko urotio protiv mene i namerno šalje sve na moja vrata. Ovo nije normalno. Već sam besna i besna sam. I besna idem ka vratima. Besno ih otključavam i besno pitam:
-Šta sad vi nudite?
-Ništa ja sam iz mesne zajednice i skupljam potpise… Bla, bla, bla…
Ja već opasno besna rešim da sad budem malo bezobrazna. Otkud ja znam da su oni iz mesne zajednice? Neka pokažu neka dokumenta.
-Dobro, pokažite mi vaše genitalije!
Čovek me pogleda šokirano. Ha, nije očekivao da ću biti toliko drska da mu zatražim dokumenta. Ponovo mu se obraćam:
-Molim vas pokažite mi vaše genitalije?
Samo je zinuo. Kakva drskost. Ostao je bez teksta. Oslanja se rukom na zid. I kao da mu je neprijatno. Znači lagao je da je iz mesne zajednice. Sigurno je od onih što izviđaju koji je stan prazan, pa posle obavesti saradnike, da obiju. Našo on mene, ha.
-Dobro, hoćete li mi pokazati vaše genitalije ili da zovem sad policiju?
I usudi se on da progovori:
-Molim vas gospođo, ja sam šokiran šta vi tražite od mene da vam pokažem. Ovo nisam doživeo da mi neko traži na uvid moje genitalije!
Kako je on to izgovorio, ja sam ostala šokirana, i zinula sam. Dok sam se povlačila u stan, jedva uspeh da tiho izgovorim:
-Doviđenja…
Brzo sam za sobom zaključala vrata i pobegla u svoju sobu da me niko ne vidi. Lepo sam rekla da je ovo dan kada treba da ćutim.
Advertisements

2 thoughts on “Dan za ćutanje

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s