Bombaška žurka

Nije on bio moj drugar, bio je prijatelj moje kume Biljane. Jedno veče smo se sreli kod nje, Vesna on i ja. Vešt na rečima, ubedio je Vesnu i mene da idemo sa njim na doček srpske Nove godine. Kaže biće strava žurka u Žarkovu. Došlo je i to veče. Namontirale se devojke, minići, štiklice a napolju minus 25. Ladno, trotoari pod ledom ali mi u štiklicama. Nalazimo se sa njim. Tako namontirane ulazimo u neki autobus, puštamo da nas on vodi. Izlazimo na zadnjoj stanici i pešačimo. Pitamo ga koliko još, teši nas da je blizu. Stižemo, ulazimo u malu zgradicu i spuštamo se stepenicama na dole. Čuje se muzika. Joj, kakva muzika. Ne ona koju mi slušamo, neki narodnjaci i to oni najgrđi. Ulazimo a tamo ekipa, majko moja. Brzo sedamo na neki kauč, koji se nalazi ispod prozora. Nikako se ne uklapamo, naročito nas dve. Zaboravih da vam kažem da je ovo tužne 1993 godine, kada vlada ludilo u zemlji Srbiji. Rat, nemaština, tuga. Dolazi domaćin sa utrpanim gornjim delom trenerke, u donji. Kuku, lele, mislim se u sebi. Imala sam štos za takve tipove, kako razgovarati sa njima. Odmah bi tražila neku rođačko-prijateljsku vezu i uvek bi je našla. Tada su me ostavljali na miru i ukazivali neko poštovanje. Upoznajemo se sa domaćinom i odma ga pitam odakle je. Naravno brzo nalazim vezu, zna mog ujaka, koji je inače samo godinu dana stariji od mene. Sreća. Ostavlja nas na miru i počinje da se dere na nekoga. Ulazi u drugu sobu. Odjednom neka gungula, ljudi ulaze u tu sobu, izlaze, nešto se dešava. Šemsa Suljaković peva ne obazire se na haos oko nas. Odjednom eto ga domaćin, prilazi vratima zaključava ih i drekne:

-Niko neće izaći odavde!

Pitamo nekog lika koji je upravo izašao iz sobe šta se to dešava. Objašnjava nam da je domaćin nešto odlepio, uzeo bombu i hoće da je aktivira. Bem ti život, gde smo mi ovo došli? U svojoj glavi sam tada imala sliku da je u pedeset posto domaćinstava u svojim činijama za voće, umesto jabuka i banana, držalo bombe. Ono, nema se para za voće a činija prazna na stolu, daj neku bombicu kao dekoraciju. I slaže se uz boju nameštaja. Možda i nije bilo baš tako ali da je bilo svega, bilo je. Mnogo ružno vreme, daleko bilo. I da se vratimo aktuelnom događaju. Bog te mazo, ovaj oće stvarno da aktivira bombu. Čujemo kako ga smiruju. Šta da radimo? Vrata zaključana. Dosetim se ja, prozor iza nas. Požalim se kako mi je vruće, i otvorim prozor. Pogledam nisko je, možemo da iskočimo. Kažem Vesni i liku koji nas je doveo:

-Na moj znak izlazimo kroz prozor!

Slažu se sa mnom. Čekamo pogodan trenutak, kada je većina tamo u sobi. Niko ne obraća pažnju na nas. Kažem mojima:

-Sad!

I iskačemo. I trčimo, trčimo… Trčimo… Šesnaest ulica dalje, dreknem ovima ispred mene.

-Staniteeeeeeeeeeeeee… Sad i da aktivira bombu, ne može nam ništa!

Da, tako se neslavno završila još jedna stara godina. Doček koji je zapamćen kao „Bombaška žurka“.

I tada, a i sada se pitam kako sam uspela da trčim sa onim štiklama a jedva sam hodala u njima.

Advertisements

2 thoughts on “Bombaška žurka

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s