Petak

Petak

Vratila se od njega. Danima oseća bolove u stomaku. Nejasne, tupe, uznemiravajuće bolove, koji joj stvaraju nervozu. Boli je i bešika, piški svaki čas.

Petak

Rešila je za početak da ode kod ginekologa. Ima divnu doktorku, koja joj uvek izlazi u susret i prima je kad god njoj odgovara. Neizmerno joj je zahvalna za to. Obavila je pregled, ginekološki je u sve u redu, samo joj je bešika spuštena. Mora da prestane da tegli kao mazga i sve će se srediti. Malo vežbica, malo čajića i biće dobro. Ona je uvek optimista i nalazi rešenje za sve.

Petak

Budi je telefon, pet sati ujutru. Vreme za ustajanje i spremanje za posao. Vidi, stigla je poruka od njega. “ I idi kod lekara, pregledaj se, snimi to… Ta svoja creva”. Zbunjena je tom porukom, i uznemirena… Pita ga šta to znači, a on joj odgovara: “ Moja koleginica je imala iste simptome kao i ti, pa su otkrili rak debelog creva.“ Odgovara mu: “ Sada si zabrinut, kada ti je koleginica rekla svoje simptome, a dok sam kod tebe ležala i žalila se na bolove i pišala svakih pet minuta, nisi znao da mi skuvaš ni čaj?” Nije joj ništa odgovorio. Tako tipično za njega. Kada mu ponudiš istinu, on nema odgovor, on beži, on okreće leđa. Ostavlja je uznemirenu…

Petak

Noću je bude grčevi i bolovi u stomaku. Nema kome da se požali. Sve čuva u sebi. Teško je to… Po ko zna koji put mu je oprostila i pružila još jednu šansu, da dokaže da je voli. On je voleo samo praznim rečima i neispunjenim obećanjima. A ona, naivna devojčica je verovala da će se promeniti… Promeniti zbog ljubavi. I pružala mu nove i nove šanse. I opet mu je dala još jednu šansu. On je čovek propuštenih šansi a ona luda žena koja takvom čoveku pruža šanse.

Petak

Danas ne radi, ustaje iz kreveta jer ima opet one strašne bolove, odlazi u toalet. Ima dijareju, petnaest minuta sedi na vece šolji. Kada je ustala, prepala se, svuda je bila krv. Nije joj to prvi put, znalo je tako da bude i po više dana, jednom čak dva meseca. Obavila je sve preglede, ima hemoroide. Međutim jutros je bila posebno uplašena, setila se one njegove poruke od pre neki dan. Zove ga i kaže mu šta se desilo. On je zabrinut, kaže joj da ide odmah kod lekara. Znači joj njegova briga za nju. Posle sat vremena zove je opet, pita kako je. Brine… Ona je otišla da piški, kada je završila, briše se i opet vidi krv. Opet svuda krv. Zove ga, uplašena, suze joj idu. On joj samo ponavlja da ide kod lekara. I opet odlazi da piški, i opet krv. Prepadnuta je. On je zove i pita šta ima, ona kaže da je dobro, neće da ga zabrinjava više. Jako je uznemirena, preplašena i plačljiva. Zove prijatelja i zakazuje rektoskopsi pregled. Zatim zove njega i priča mu, kaže mu da uzme slobodan Ponedeljak da ide sa njom kod lekara. Kao iz topa joj odgovara da ne može. Kroz suze ga moli da uzme slobodan dan. Zove je, kaže da je sredio, dolazi u Ponedeljak ujutru po nju. Ona je u šoku.

-Zar ne dolaziš sada kod mene?

-Ne mogu, vidimo se u Ponedeljak!

-Pa ja sam glupača neviđena, pružam ti šanse, dajem ti prilike da mi dokažeš da ti je stalo… Ne mogu nije smela da bude opcija. Zabrinut i brižan si samo pred publikom a na delu da pokažeš, da se istinski brineš o meni, to ne možeš… Pa kome treba takav čovek?

-Ne mogu…

-Posle svega ti meni ovakvoj, uplašenoj i uzemirenoj, da kažeš, ”Ne mogu”? U ovakvoj situaciji ti ne nalaziš za shodno da budeš pored mene i da me utešiš? Izdao si me, razočarao… Ne trebaš mi ni u Ponedeljak, kada danas nećeš biti tu za mene. Danas je važno. Danas mi trebaš Kome treba takav čovek? Meni ne…

Zadnje reči izgovara sa suzama, plače… Kome je ona to pružala šanse? Koga je ona to volela? U sebi se još nada, da će shvatiti šta joj je rekao, da će to nekako ispraviti, pozvati je i doći da bude uz nju. Nije uradio ništa od toga. Ona odlazi da piški… Opet krv…

Petak

Gde nestaje odraz iz ogledala? Gde odlaze naše senke? Osećaš li jezu kada se pogledaš u ogledalo i setiš se da sam se i ja tu gledala? Da li ti srce zadrhti, kad ugledaš svoju senku a nema moje? Pretpostavljam da ne osećaš ništa… Nisi imao misli o meni… Nisi mislio o meni… Nisi znao da mi budeš tu, da me lečiš… Kada mi je bilo teško i kada sam bila uplašena ti nisi bio pored mene. Ti nisi znao da treba da budeš pored mene, da to je važnije od svega… Nisi ništa razumeo… Samo reči… Samo reči si znao da mi daš… Reči bez pokrića… Realnost nikada nije onakva kako izgleda. Nisi video realnost, nisi ni bio realan… Ništa… Ništa od tebe… Svaki put kada pogledaš u ogledalo ti videćeš mene i zaplakaćeš… Plači svaki put kada vidiš sebe a mene nema… Dok hodaš i pratiš svoju senku, pored tebe neću biti ja, već tvoje kajanje… To ti ostavljam kao uspomenu na mene… Kajanje i sve moje suze, da ih i ti ponovo isplačeš. Nisi znao da me držiš za ruku, nisi znao da mi daš srce… Sada plači… Plači kao što sam ja mnogo puta plakala zbog tebe… Plači…

Kada dođe neki Ponedeljak, seti se da si jednog Petka zauvek izgubio mene.

Advertisements

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s