Poznaju me

Radim takav posao da me ljudi često prepoznaju a ja nemam pojma ko su oni. Ko će zapamtiti sve te likove koji su prošli pored mene i koje sam srela u svom životu. Mog muža to ponekad zaista izluđuje. Odemo do prodavnice, bar njih troje me prepozna. Svratimo do trafike, meni se javljaju. U šetnji gradom, bar nekoliko njih mi priđe i javi mi se. Muž me često zeza, kako sam poznata faca i kako treba da delim autograme. Ma ljubomoran je. Evo zadnje zgode. Umro našem prijatelju otac, mi na groblju, nosi se kovčeg ka grobnom mestu. Svi tužni, ožalošćeni, kad iz jednog groba, čovek podigo lopatu, maše i viče:
“Ivanaaaaaaaa… Ivanaaaaaaaaa…. !“
Ja u čudu, jel to mene neko zove? Pogledam kad ono moj pacijeni, kopa raku i zove me. Mahnem ja, neprijatno mi, na sahrani smo. Muž me pogleda besno i promumla kroz zube:
“ A u p.m. pa i iz groba ti se javljaju?”
Ja ga pogledam onako nedužno i pogledam oko sebe a moj drug što sahranjuje oca pokušava da se suzdrži od glasnog smeha. Pogledam u muža opet i promumlam mu:
“Šta da radim kad mi takav posao i puno ljudi me poznaje. Šta ću, poznaju me!”
Advertisements

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s