San i noćne more

Svake noći kad pokušam da utonem u san, ja vidim ovu scenu… Suza mi klizi niz obraz… Ti primetiš njen odsjaj… Stavljaš svoje ruke na moje obraze i gledaš me.. Onda nežno prstom obrišeš moju suzu.. Poljubiš me u oko a zatim poljupcima kreneš putem moje suze i ljubiš me tako do ugla mojih usana… Zapečatiš sve poljupcem u moje usne i pogledaš me… Pogledaš iz dubine duše i kažeš: „Iz ovog oka suza više nokada ne sme poteći.Na ovom licu od sada samo osmeh sreće sme da živi.“ I onda utonem u san…
Najgore je noću… Kad se probudim.. Ne znam gde sam… I gušim se… Zidovi se primiču… Soba je sve manja… Bol u grudima… Ne razumem ništa… Samo me guši i steže… I strah… Strah… Nikoga da me odbrani od mraka, od samoće… Nikoga da te uteši… Samo strah i bol koji me cepa… Lomi i cepa na pola… U mraku ne vidim ništa… Ne postoji nada… Ne postoji tračak svetlosti da mi pokaže put… Samo grozni, crni mrak… U glavi odzvanjaju stihovi neke pesme o zavičaju… Šalju mi poruku… I lome dušu… Cepaju me… Da li je to moja kazna? Moja sudbina? Biti budna dok me mrak guta? Dok se sudbina igra sa mnom… Dok mi noć krade snove… Izdao me život… Dao mi samo laži… I lažnu nadu… Izdao me život moj… Noć ne voli moj nestašni, iskren osmeh… Noć ne voli svetlost što sam širila… Noć mi ukrade osmeh i san… Probuđena… Budna… Sedim… A zidovi se primiču i stežu me… Strah… Izgubljena nada… Laži koje stežu vrat kao omča… Ostajem bez vazduha… Ostajem bez reči… Ostajem u mraku… Sama… Izgubljena… Zaboravljena… Ostavljena… Ugušena… Izdana… Ali, šta to vas briga… Šta je noć briga za mene… Za još jednu izgubljenu dušu… Šta je noć briga za moju pocepanu dušu… Kad nismo zemljaci… Kad sam ja sa druge planete… Ja sam čudovište iz druge galaksije… I neka me mrak proguta… Neka me nema… Šta vas briga… Vi imate svoj zavičaj… Vi imate svoj svet… Vi imate svoje pesme i priče… Vi imate svoj život u kom nema mesta za mene… Neka mene proguta mrak…
Obliva me hladan znoj… Jastuk natopljen… I dižem ruke… Skidam pidžamu mokru od moje nemoći i mog očaja… Snovi se podavili u mom znoju… I dižem ruke… Kao davljenik a nikoga da me prihvati, da me izvuče na sigurno… Nikoga da mi baci pojas… Davim se… Topi se moje telo i guta samo sebe… Trljam oči a suza nema… Moj život je velika dilema… I dižem ruke… Mašem… No niko da stane… Da me prihvati… Pridrži… Talasam na presušenom moru svojih emocija… Nigde na vidiku obale, nekog svetionika… Ništa… Ništa da se pridržim i održim na površini… Tonem… Davim se… Nestajem… Dok svako u svom zavičaju živi… Mene progutaše obale daleke… Obale tuge… Obale za neke ljude druge… Za ljude izdane i zaboravljene… Za ljude neshvaćene…. Za ljude ostavljene…
Advertisements

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s