Glas

U polusnu,
ovog jutra,
ja čujem glas…
Glas koji mi govor
a ja ga tiho slušam…
Čujem
a ne znam da ga čujem…
Spavam još uvek,
budna…
Glas nade,
koji šapuće
i stavlja mi osmeh.
Sa vetrom,
mi dolaze reči,
on mi šalje poruke…
Reči ispisane šuštanjem lišća…
I hodam,
pod kapom nebeskom,
plovim morem života,
sa tajnama vetra,
skrivenim u šaputanju,
koje čujem
a ne znam da čujem…
Da li reći
ili sakriti?
Osloboditi se razgovorom
ili živeti sa svojom prirodom…
Skupiti u sebi,
sva sećanja,
mrvice od reči,
fragmente prošlosti…
Skupiti sve ono,
što sam želela,
zamišljala,
sanjala…
Sve staviti u džep
i slušati glas,
koji šapuće reči nade…
Glas koji čujem
a ne znam da ga čujem…
Advertisements

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s