Iz busa

„Peri Sretenovom umrela tašta, a nama nisu javeli… A ovamo mi kažu mi vas smatramo… Vidim kako nas smatrate… Smatrate samo one od kojih imate koris… I Žika kad umreo, nisu nam javili. A Žika meni bio brat… Brat od strica. Kaže on meni, kad sam im to zamerio, pa mene su zvali, ja sam mu bio brat od strica. Aman i ja sam mu bio brat od strica a niko mi nije javio da je umreo… Al on radi u bolnicu, imaju koris od njega. Aha… A na koga ti misliš? Ma, jok, ne taj Milisav Miloradov, nego Milisav od Živojka, što mu majka bila Stanojka… Iz Gornju Trbušnicu, što im kuća odma pored onog Georgija što otišo za Nemačku. Znaš onaj što bio oženjen sas moju sestru od ujaka, pa je ostavio sa malo dete i otišo sas tu neku što ima papire… Ma pusti, svašta ima.. Poludeo ovaj svet… Jedan mi obećavao poso, kaže ima svud poso a ništa.. Ja ne mogu da čekam, nisam zadovoljan.. Mada imam ja rabotu i po kući, uvek nešto kucnem, čuknem… Sad silazimo, ovde je opština… Ama jeste ovde, ovde sam ja bio,… Ovde gore, evo, broj 42, a gde si ti misleo? Ama jok, ovde je, evo ovde gore. Znam, onomad sam išo, tu je gore. A na koju opštinu si ti mislio? Ma jok, Zvezdara. Ovde je gore, na Bulevar. Znam ja. Odma ovde gore… Ajde silazimo…“