Sedim na ivici…

Kao da sedim na ivici… Na ivici života… Noge mi vise i mlataraju u vazduhu… Oko mene belo prostranstvo… Sedim… Mlataram nogama i dišem… Udah hladnog vazduha, dubok udah a onda izdah toplog vazduha… Pokušavam da osetim neki miris… Ne osećam ništa… Samo hladan, svež vazduh… Plesala sam sa životom… Plesala sa svojim nadanjima i očekivanjima… Sada samo sedim i mlataram nogama… Mislim i ovo je dragocenost života.. Svaki trenutak je dragocenost… Saznanje… Učenje… Shvatanje… Disanje… Moramo da živimo… Toliko toga oko nas… Toliko ljubavi… Ponekad je vidimo i tamo gde ne postoji… To je dobro..Tako treba… Najveća greška je strah… Najveću grešku prave oni koje vodi strah… Strah od neuspeha… Oko mene tišina… I moje emocije koje se razlivaju u beskonačnost… Moja osećanja koja prenosim rečima u ovaj beskraj oko mene… Oko sebe bacam misli i osećanja kao seme… Sadim ljubav na svom budućem putu… Ne želim da trošim vreme… Vreme mi je dragoceno… Možda je i ovo čin moje ljubavi… Ovo sedenje i mlataranje nogama… Najveći čin ljubavi je dati onome ko to ne očekuje… Dati onome ko ne gleda svet oko sebe… Svet koji je prepun tako očiglednih stvari… Tako očiglednih dokaza ljubavi oko nas… Toliko duša oko nas… Svaki cvet, svaka bubica je jedna duša i jedna ljubav… Toliko malih savršenstva oko nas… Perfektnih malih savršenstva… Pogledajte cvet… Zar nisam u pravu? Šta je to što nam uvek nedostaje u životu? Zašto nismo srećni sa onim što imamo? Možda… Možda razgovori… Razgovori ali oni kada se naše duše slušaju… Možda zato sad i sedim na ivici… Zato što sam verna svojoj duši… Da… Ja dišem i sada osećam miris… Osećam miris života… Živim život sa emocijama… Moje emocije mogu da naprave magiju od svakog trena, od svakog dana… Moje emocije će učiniti da imam želju za životom svakog trena i svakog dana… Moje emocije mi stalno govore da sreća postoji… Sreća postoji ako živimo ljubav… Samo živite svoje emocije sa ljubavlju… Dok sedite na ivici i osećate dah života i beskončnosti možete osetiti i naučiti puno toga… Samo dišite… Samo diši dušo moja… Diši i ne gubi više ni jedan trenutak… Postoje stvari i trenuci koji su tu samo zbog nas… Na kraju sve je u nama i na nama… Samo naša misao i želja nas mogu odvesti gde god želimo,ako smo hrabri da rizikujemo i krenemo… Možemo sedeti, mlatarati nogama a možemo se prepustiti beskarju… Možemo sami sebi napraviti most, put… Izgraditi vrata naše budućnosti… Ako se držimo za ruke, možemo imati večno proleće… Samo moramo biti nežni na tom putu…Jer život je kao mehur od sapunice… I život je večno otvoren prozor a mi odlučujemo šta ćemo videti u tom beskrajnom prostranstvu oko sebe… I mi odlučujemo da li ćemo biti srećni sa onim što imamo ili ćemo trošiti svoje živote u potrazi za onim što nam nedostaje… Važno je da naše srce nikada ne prestane da sanja i važno je da je naša duša uvek sa nama… Važno je da se distanciramo od svega lošeg i da nikada ne pristanemo da odrastemo… Život je ipak jedan dobar šou, gde moramo platiti cenu svake predstave… Ali vredi… Vreme uvek učini da razumemo stvari… Važno je pogledati u sebe i videti da ima puno toga lepog u životu…..Otvaram svoj prozor… Puštam sunce u svoj beskraj… Polako počinjem da osećam miris cveća… Vazduh oko mene više nije hladan… Pogledajte i vi u prostranstvo oko vas… Ima toliko toga lepog, samo naučite da vidite i da uživate.

 

11136627_1039978409364042_3560364302093331683_n

Advertisements

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s