Hvala koleginici Miroslavi Đušić Nedeljković

OSVRT NA „PRIČE IZ MOJE GLAVE“
Kada me je Zoja pre nekoliko meseci zamolila da pročitem njene priče, još u rukopisu, rekla je da se lako čitaju. Mislim da je to rekla iz straha da će me možda zamoriti. Nisam ni jednog trenutka pomislila tako nešto, ali sam se složila sa njom, da se njene priče „lako“ čitaju. To se videlo još kod prve, i ja sam ih zaista pročitala u „dahu“. Bukvalno sam ih „progutala“, kao neku tableticu za smirenje, jer tako deluju. Neke od njih sam već ranije čitala na Zojinom blogu, ali nije mi smetalo da ih ponvo pročitam, čak pronađem i nešto novo u njima, što mi je kod prvog čitanja promaklo. Ovo što ja vama sada govorim, Zoja je verovatno već čula, jer sam sigurna, da nema onoga, ko je upoznat sa njenim pisanjem, a da je ravnodušan, na ono što pročita. Te su priče sve tako životne, a ipak oslobođene gorčine, koju život nosi u sebi, jednim delom. Zoja se svakim svojim slovom trudi, da nas sve ubedi, kako je život zaista „kutija čokoladnih bombona“, gde svako može pronaći neki ukus, koji će ga učiniti srećnim. Njene priče su rasterećujuće „mozgalice“. Mi pisci zaista imamo u sebi sve te „male ljude“, koje oblikujemo, dajući im osobine i loše i dobre, jer bez loših, dobri likovi ne bi mogli da opstanu, jer tada ne bi postojala ni poruka. Trudimo se da ih izbacimo iz sebe, uredno složene, ili razbacane, i tada nam bude lakše, kad oni počnu da žive. To traje kratko, jer čim smo jedne izbacili, njihovo mesto u našoj glavi zauzimaju novi, i to je jedan divan osećaj, kada vi možete s njima da se igrate, da ih pišete, i brišete. Onog trenutka, kada jedan pisac ostane bez tih stanovnika u svojoj glavi, to je njegov kraj. Zoja, sasvim sigurno neće nikad doći u tu fazu, jer iz njenog pogleda već sad vidim, da ima ideje, za nove priče, koje će podeliti sa nama.
Slikovito ću prepričati, da sam tog hladnog dana, kada su mi stigle Zojine priče u „posetu“, sedela ušuškana u svojoj omiljenoj fotelji, pila topli čaj iz omiljene šojle, i uživala grejući svoju dušu, uz te slike koje su se nizale, a mislim da će se to i vama desiti. Desiće se i to, po čemu je Zoja prepoznatljiva, da imate jednu sliku na početku, a sasvim drugu kada dođete do kraja priče. Stvaranje neočekivanih obrta, po mom skromnom mišljenju je umetnost, to je „pečat“ autora.
Razmišljajući o priči, koju bih izdvojila, shvatila sam da je to jako teško, jer su sve divne. Ipak ove tri su zaslužile, bar u mom slučaju, da ih izdvojim, ali neka se druge ne uvrede, a ni Zoja, što sam se drznula da ih razdvajam. To su priče: „Prvi roditeljski sastanak“, za koju autorka kaže da je izmišljena, a ja se s time ne slažem, jer takvih situacija ima svuda oko nas. Tu su zatim „Stepenice“ i „Sin“, takođe životne, i prosto nam mašu, dovikujući „tu smo!“
Svakako moja preporuka za sve vas je, da ovu knjigu uvek držite uz sebe, kao molitvenik za dušu. Sa njom ćete svakako lepše započinjati dan, pobediti sve loše, što nas u skoro svakom danu čeka, i na kraju spokojnije ćete zaspati uz Zoju i „Priče iz njene glave“. Nadam se da me zbog ovoga niko neće pogrešno razumeti, jer sam sigurna da služenje ovakvim poređenjima nije ni za koga loše. Autorka je sebe, poput pletilje čipki uplela u ovaj predivni milje života, i na tome joj hvala. Njen svet ne poznaje mržnju, već samo ljubav, koju uz osmeh deli sa nama, i čini da i naš svet postane lep.
MĐN Miroslava Đušić Nedeljković
unnamed

Advertisements

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s