Iz gradskog prevoza

Svako jutro, dok se vozim autobusom broj 79 iz Mirijeva kažem sebi: „Moram da napišem nešto o ovoj vožnji! “ Kako objasniti nekome ko ne živi u Beogradu i ne vozi se gradskim autobusom u špicu, kako objasniti tu avanturu? Prvo, uvek postoji rizik da autobus neće doći na vreme, jer se pokvario, (Bar jednom nedeljno ne dođe) što znači da u startu kasnite na posao. Zatim, veliki je uspeh ući u isti. Ako imate sreće i uđete, bolje je da je niste imali i da niste ušli. Naravno na vratima najveća gužva, svi se drže za šipku kod vrata, to je jedan fenomen. Svi spremni jer na šesnaestoj stanici silaze. Taman posla da se maknu, da se napravi mesta da još neko uđe. Po pravilu između prvih i srednjih vrata, kao i između srednjih i zadnji ima mesta. Ima mesta ljudi! Al ne možete da priđete od ovih šipkovratnih držača! Tu već postajem malčice ljuta i počinjem da se probijam sa sve svojom tašnom, koja je i velika i teška, skoro kao ja . Za mnom kreću još neki, koji ne silaze na šesnaestoj stanici, pa nema potrebe da stoje kod vrata, takvi obično silaze na drugoj, trećoj stanici! Uz to se borim za vazduh. Što za čist, svež vazduh, što za vazduh uopšte. Bar jedna osoba u blizini se nije okupala zadnjih mesec dana i bar jedna osoba je preterala sa parfemom. Iiii… Da je bar jedan prozor otvoren. Obavezno gledam da stanem ispod krovnog prozora, koji pokušavam da otvorim. Dok ja pokušavam da otvorim, neka bakica je već krenula da kuka, kako je promaja. Ljuta na sebe, svoj život, ceo svet, svemir, univerzum… Spremna da svima svašta kažem… Izbrojim u sebi do tri i smirenim glasom odgovorim: „Na plus 50 stepeni promaja neće nikoga ubiti ali nedostatak čistog vazuha oće! Za početak, mene!“ Uvek ima divnih ljudi, koji me podrže i zahvale što se neko setio da otvori prozor. (Ja se tad upitam a što se vi niste setili? ) Davno sam otkrila da je moj najveći prijatelj u gradskom prevozu, moja ešarpa! Nek je večna slava onome, ko ih izmisli! Ne znam kako bi preživale mnoge vožnje, da nemam ešarpu (Ja volim da ih zovem „Moje maramče! „). Stavim ja moje maramče, namirisano i čisto na nos i dišem! Srećom te sam visoka, pa sam za mrvicu više pošteđena nekih mirisa ispod nečijih pazuha od niski ljudi. Žao mi je što ste niski,eto… To je što se tiče disanja. A moje misli… Da li da pričam o svojim mislima koje mi dolaze dok se vozim? Jao kakve me sve misli napadaju dok sam stisnuta i zgužvana unutra. Šta ako se autobus prevrne? Gde je onda bolje da se držim? Al kako ću znati na koju stranu će se prevrnuti? Moram da smislim način držanja, za sve vrste prevrtanja. I šta, ako se prevrne, kako da izađem? Piše u slučaju opasnosti razbiti staklo čekićem? Gde im je taj čekić? Neko ga ukrao. Nema čekića. Znači, ako se autobus prevrne prvo pitanje koje treba da postavim je: „Imal neko čekić kod sebe?“ Ako budemo imali sreće, biće tu neki majstor, koji svoj čekić nosi svuda sa sobom. Al šta ako nema majstora koji nosi svoj čekić svuda sa sobom? Onda ću da viknem: „Imal, neko kamen pri sebi? Žene proverite tašne, možda ste slučajno spakovale i kamen? “ Hm… Sve je to rizično… Nesigurno… A da šutnem u staklo? Pa… I to je sad pitanje, histerični ljudi, neće biti prostora za šutiranje. I mogu da isečem nogu. Ništa od sutra nosim u tašni i čekić, i kamen. Zlu ne trebalo. Sad malo o fizičkoj spremnosti. Unutra ja tek shvatim, koliko sam gipka, pokretljiva, savitljiva… Prava sam akrobatkinja… Dok se levom rukom držim gore desno, i dok mi je desna noga napred levo i lebdi u vazduhu, ja stojim na prstima leve noge, i desnom rukom pokušavam da sačuvam svoju tašnu. A sve to obmotana tri puta oko sebe. Ljudi mojiiiiii… Možete li zamisliti taj osećaj? Stojim ispresavijana, i izmotana, i umotana… Što ne naprave novu olimpijsku diciplinu gimnastika sa akrobatikom u gradskom prevozu? Mi Beograđani bi odma poneli zlato! Čuda se događaju… Baš tu gde ja stadoh, neko se sprema da ustane i izađe. Eto mesta meni. Jupiiiiiiiiiii… Sedaaaaaaaaam… Sela sam… Aaaaaaa… Šta je ovo? Pakaoooooooooooooo… Goriiiiiiiiiim… Što bre niko ne kaže majstoru-šoferu da isključi grejanje? Osećam kako iz mene izlaze talasi vreline… Još uvek se ne znojim, samo vrelina… Kao da ću da eksplodiram… A zatim dolazi osećaj slabosti… I spava mi se… Glava mi pada… Otvaram oči… Ima još da se vozim… Spavam… Pogledam… Jaoooooooooooo… Moja stanicaaaaaaa… Moram da siđem!

11377098_1068435543184995_5136091073874945084_n

Advertisements

2 thoughts on “Iz gradskog prevoza

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s