Putovanja…

Buditi se svakog jutra i nadati se da se nešto promenilo. Da smo shvaćeni, da smo prepoznati… Da smo se napokon upoznali. Buditi se i nadati, i na kraju shvatiti da sudbina ipak ima poslednju reč. Mogu vikati na sav glas šta mi je potrebno, ali kad me niko ne čuje… A mogu da ćutim i da me jednog dana ipak neko čuje. Trebalo bi da smo zaštićeni kad smo voljeni. Ako nismo sigurni i bezbedni, nismo ni voljeni. Opet se ponavljam, ali sve je tako jednostavno… Jednostavno i jasno. Reči bacaju maglu na naše oči, ali ih dela otvaraju. Na kraju na sve se te bačene reči nahvata paučina i one više ništa ne znače i ništa ne vrede. Dela govore sve. Ako me ljubiš svuda po telu, ako me grliš kada mi je to potrebno… Ako si tu da me smiriš i utešiš… Ako se smeješ sa mnom… Ako mi daješ baš ono što mi treba, reči nisu potrebne. Vreme i sudbina će lupiti pečat na sve.
A meni je potrebno ovo sada. Meni je potrebno da sam srećna i da volim ovo sada.