Putovanja

Od prve zbirke priča Priče iz moje glave i sveta oko mene do romana Putovanje nije prošlo mnogo, ali se u stvaralaštvu Zorice Zoje Mladenović rascvetao jedan veliki cvet jarkih boja i opojnih mirisa. Taman da pokaže kako buja pod svetlošću njene mašte, bogatog unutrašnjeg života i leta duše kroz najlepša prostranstva ljubavi. I ovde, da ne razočara poklonike svojih kratkih, duhovitih i direktnih priča, nastavlja u istom duhu. Dovitljivošću, neočekivanim aspektima i obrtima iz svakodnevnog života spremna je da iznova razgali svoje verne čitaoce. U istom onom maniru lagodnog ćaskanja, kakvo prija svakoj ženi koja poklanja sebi kratke delove dana da sa prijateljicom razmeni par reči uz kafu i cigaretu. Već dobro poznat autorkin način pripovedanja, zahvaljujući kome kao da je sa vama tu, u vašoj sobi, činiće da dok čitate njene redove, osećate kako vam šalje podršku, ljubav i empatiju za svaku onu ćudljivu žensku misao koju samo druga žena može da shvati. Pa ipak, u ovom romanu, koji na trenutke podseća na čistu liriku u prozi, naslućuje se dubina, pokreću se teme koje nisu ispričane lepršavo sa prstohvatom gorčine, tek da naslutimo da živimo u „zemlji pogrešnih ideala i falsifikovanih ljudi“. Ovde je autorka napravila dubok rez ka svojoj duši i iz nje istisnula neke svoje tuge i najskrivenije misli. I pustila vas da joj se približite, poklonivši vam poverenje i svoje srce na dlanu. Uronićete sa njom u stranice prepune najtananijih misli, pustiće vas u svoju „mirnu luku“ u kojoj „pije tišinu“, prepoznaćete se u njoj i neretko naći i odgovore na mnoga pitanja i rešenje za mnoge nedoumice.  Tugovaćete uz ove redove zbog izdaja, grubosti onih koje volimo, izjalovljenih nada, bezbrojnih šansi onima koji nijednu ne zaslužuju, udaraca gole duše koja je izabrala da sa sebe skine svaki „džemper satkan od laži“. Navijaćete da se ne slamaju srca u paramparčad, koje je nemoguće nanovo zalepiti, da dođu dobri dani, oni koje svi sa svetlošću u očima čekamo, da je čuje svako kome dovikuje da ne treba da se plaši da bude ono što jeste i da se već jednom završe ta večna muško-ženska ratovanja u kojima se sukobljavaju dve duše – jedna jednostavna i druga ispresecana lavirintima u kojima se često i sama gubi. Radovaćete se kad u ovim toplim rečima shvatite da je put ka sreći ljubav prema sebi i diviti joj se što iz svih nedaća izlazi spremna za borbu u kojoj kao jedino oružje nosi osmeh, prepoznatljiv, kojim tera svako zlo. Poželećete da zagrlite autorkinu nežnu dušu koja nikada ne gubi oči deteta, da se nađete u cvetnim idiličnim baštama njene mašte u kojima spokojem napaja svoje srce i usred ljubavnog zanosa koji deli sa onim koji zaslužuje njeno srce. Zojine stranice mogu delovati kao da su namenjene samo ženama, pogotovo usamljenim, povređenim, razočaranim, ženama željnim ljubavi, koje čekaju čudo pa da pronađu svog muškarca iz snova. Ali one to nikako nisu, u njima se skriva i putokaz za lavirinte ženske duše, tako potreban ponekom zbunjenom muškom srcu.  Ovaj roman je napisan za sanjare, koji lutaju pod mesečevim svetlom i čekaju zoru, koja za njih stiže pre nego za ostale. Zoja vas njim poziva da zajedno rizikujete i nagnete se nad provaliju života. Jedino tako postaćete ljudi i uspećete da dohvatite sreću. Prepustite se ovom putovanju duše posle koga ćete svetlošću i radošću ispuniti svoje srce.

Jelena Simonovic Dilber