Licitarsko srce

Probudio je cvrkut ptica, najglasniji su bili dživdžančići. Kako je volela te vesele i razigrane, male ptičice. Volela je da sedi u dvorištu i da ih posmatra kako skakuću sa grane na granu dok vode neke svoje cvrkutave razgovore. Pomislila je da bi i ona volela da bude tako bezbrižna kao oni. Odjednom joj sinu, pa biće. Zbacila je sa sebe debelu čergu koju je njena majka tkala kao devojka i donela u miraz kad se udala za njenog oca. Brzo je na noge navukla vunene čarape i uzela da obuče jeleče što joj nana isplela lane. Pogledala je u vitrini svoja licitarska srca koja je obožavala, kupovala ih je na svakom saboru i čuvala. Otišla do prozora, otvorila ga i pustila da u sobu uđe jutarnja svežina.
Iako je bio april, jutra su još uvek bila ‘ladnjikava. Sunce se tek počelo stidljivo promaljati. Začuo se i prvi petao. Volela je da ustane sabajle, dok svi u kući spavaju. Volela je taj jutarnji mir. Polako se išunjala iz sobe i krenula da izađe iz kuće kad se seti nečega. Vratila se u sobu i uzela jagluče, a zatim se na vrhovima prstiju išunjala iz kuće. Ispred praga su stajale popke koje je nazula i potrčala iza kuće. Džeki je veselo zalajao, znao je da ona dolazi, to je bio njihov jutarnji ritual. Otvorila je kapijicu koja je delila cvetno dvorište od bašte. Svaki deo njenog doma je imao ime koje mu je ona dala i samo ih je ona znala. Vremenom je naučila da svoje misli i maštarije ne može da deli sa ljudima, nisu je razumeli. Zato je sa Džekijem i mačkom Mickom o svemu pričala. Oni su znali da je slušaju, a verovala je i da je razumeju. Prvi korak u baštenskom carstvu, a Micko i Džeki joj se obmotaše oko nogu, mazeći se i čekajući da ih ona izmazulja. Tako je bilo svakog jutra. Kada bi svako dobio svoju jutarnju dozu ljubavi, krenuli bi stazicom pored bašte do sledeće kapije koja je vodila na livadu i sa koje se pružao pogled ka Blačkoj kotlini, sve do Jastrepca. Iza sebe bi ostavila obronke Kopaonika, još uvek pokrivene snegom, dok bi sva njena čula bila okrenuta prirodi koja se budi. Skinula bi jagluče, podigla ruke visoko i vrtela se u krug, zamišljajući da je vila.
Tu, na tek ozeleneloj livadi, dok su je grejali prvi sunčevi zraci, plesala je svoj jutarnji ples. Pas i mačka su je posmatrali, dok je selo još uvek spavalo. Zatim bi pozvala svog kucova da zajedno trče. Micko je imao svoj panj na koji bi seo i posmatrao dok bi se ona i Džeki igrali. Kada bi se izjurcali, ona bi uzela Micka, sela na njegovo mesto, a njega
smestila kod sebe u krilo. Džeki bi seo ispred njih, jer je znao sada će ona da im priča. Tako je bilo svakog jutra.
„Znate da je 8. maja sabor u Kuršumliji, Markovdan? E pa tamo ću ja da upoznam svog čoveka. Smislila sam sve, ima da obučem plisira-nu suknju i čipkanu košulju. Staviću i broš, aha. Kosu ću da upletem u pletenicu i vezaću crvenim koncem, protiv uroka, jer ću biti mnogo lepa. Prvo ću stajati sa strane i čekati da ga ugledam, čim ga vidim, prepoznaću ga, odmah ću znati da je to moj čovek. Kada počne kolo, ja ću zaigrati pored njega, on će me pogledati i prepoznaće me. Tako će početi sve.“
Micko i Džeki su je gledali sa razumevanjem i kao da su klimali svojim glavicama u znak odobravanja. Nastavila je da im priča:
„I, znate, staviću onaj puder i rumenilo što mi tata kupio u Beo-gradu, a veđe ću da pocrnim. Ima da budem najlepša na saboru. Znam da sam vama najlepša, ali hoću da i tamo budem najlepša. U stvari, hoću njemu da budem najlepša. Ne brinite, vas neću nikada napustiti i kad se udam, vi ćete biti pored mene. Gde ja, tu i vi. Mi smo jedno. Vas dvoje ste moji najbolji drugari. Vi ste jedini koji me slušaju, razumeju i prihvataju baš ovakvu kakva jesam. Vi me volite. Volite baš mene ova-kvu. Nadam se da će i moj čovek znati sve to, jer ako ne bude tako, biću jako tužna. Biću nesrećna žena.“
Pogledala je zamišljeno ispred sebe, tamo je bio potok, svud okolo oranice i jedno ogromno usamljeno drvo. Bilo je tu još drveća, ali sva su bila nekako grupisana, samo to jedno drvo na brdašcetu skroz samo. Gledala je u njega i videla sebe. Osećala se kao to drvo. Pomazila je Micka i Džekija i sa nekom setom u glasu im rekla:
„Izigrali smo se, odmorili se, vreme je da krenemo kući.“
Sa nekim svojim mislima je pošla nazad ka kući. Kuca i maca su je u stopu pratili. Selo se polako budilo. Petlovi su se dovikivali, čula se i poneka krava kako muče iz štale. Hodala je polako, po glavi su joj se rojile razne misli koje nije imala kome da kaže. Za selo je bila čudna, jer je najviše volela da bude sama ili u društvu mačeta i kučeta. Već je čula kako se domunđavaju pričama o njoj da će ostati usedelica, da je niko takvu čudnu neće oženiti. Ignorisala je te priče, mada je sve to bolelo. Rešila je da otera sve ružne misli i da se raduje saboru koji će uskoro. Potrčala je prema kući a za njom su krenuli Micko i Džeki.

***

Sedela je na pragu svoje stare kuće, pored nje je ležao Džeki a u krilu joj je spavao Micko. Pogled joj je bio uprt tamo negde, negde duboko u njeno sećanje. Progovorila je:

„E, Džeki i Micko moji, kad se samo setim… Isto ovako sam sedela pre pedeset godina sa mojim prvim Džekijem i Mickom. Tada oni, a sada vi jedini ste mi sagovornici.“
Džeki je pogledao kao da je razume, Micko se promeškoljio i zamjaukao, kao da joj potvrđuje. Ona ih je pomazila i nastavila da priča:
„Sećam se tog 8. maja, sabor u Kuršumliji. Bila sam mlada i lepa… Živela sam u nekom svom svetu, u svojim snovima i maštarijama. Zacrtala sam da ću tada naći muža, baš u inat svima koji su govorili da se nikada neću udati. Da se udam za čoveka kakvog sam sanjala. Kad se setim… Bio je to lep majski dan, moja dva omiljena drveta, breza i vrba su procvetale. Tek posle mnogo godina sam saznala da kad vrba ozeleni, počinje vrbopuc, narod veruje da kod žena poraste polna želja. Možda je i to imalo udela u donošenju mojih odluka, ne znam… Nisam više pametna. Mislim da nikada nisam ni bila mnogo pametna. Samo sam radila ono što je moja duša htela. Pratila sam srce. Možda su svi oni ljudi i bili u pravu da sam luda. Ali to sam ja. Uvek sam bila bandoglava i svoja. Nisam mogla protiv sebe.“
Nežno je pogledala svoje ljubimce, jedine sagovornike u ovoj zabiti u kojoj živi. Bili su joj sve, i prijatelji i porodica. Bili su njena deca.
„E, taj 8. maj… Došli smo na sabor, već se nakupilo naroda. Došli sa svih strana, iz cele Toplice. Već se i kolo zaigralo. Prvo smo otišli do crkve da zapalimo sveće i da majka ostavi bosiljak što je donela, valja se, takav je red bio. Zatim smo prošetali da vidimo kakva sve roba ima na prodaju. Bilo je tu svega, od opančara, licitara, bombondžija, voska-ra, bojadžija, kazandžija, grnčara do stoke. Sećam se da je jedan čiča prodavao frule i da je mnogo lepo svirao. Otac je planirao da kupi kacu, pa je ostao da se pogađa oko cene, a majka i ja smo otišle da kupimo licitarsko srce. Kupile smo licitarskih srca, svilenih bombona, i još raznih đakonija, a onda sam ugledala ringišpil. Da… A pored ringi-špila je stajao on. Eh… Kad sam ga ugledala, kô da me neka strela probola posred grudi. Noge mi se odsekle… Pitala sam majku da mi dâ nekoliko dinara da se provozam na ringišpilu, znala je da sam čudna i da imam čudne želje. Pogledala me pogledom ,Da nisi matora za to?‘, ali mi je dala pare bez reči. Sva srećna sam je poljubila i laganim korakom krenula ka ringišpilu. Odjednom se okrenuo i pogledao me. Nasmejao se. Nasmejao se baš meni. Uzvratila sam osmeh. Mislim da smo već tada obadvoje znali sve. Sačekao je da se približim, a onda me je upitao da li želim da se provozam na ringišpilu sa njim. Tako je sve počelo.“
Zadrhtala je. Napolju je već počeo da pada mrak i postajalo je hladno. Zadrhtala je od uspomena koje su joj navirale. Polako je ustala sa Mickom u rukama i krenula da ulazi u kuću.
„Hajmo, deco moja, unutra, već se smrklo i za‘ladnelo. Bio bi red i da nešto prezalogajimo. Pa ceo dan smo šetali po polju i sedeli u avliji, sigurno ste mi i vi dobrano ogladneli.“
Micka je ubacila u kuću, a Džeki je utrčao sam. Živeli su unutra sa njom, imali su svoje mesto i u njenom domu i u njenom srcu. Krenula je ka kujni da spremi nešto za jelo. A onda je na zidu ugledala licitarsko srce koje joj je on kupio prve godine njihovog braka. Nežno ga je dotakla dok je jedna suza lagano klizila niz obraz. Obrisala je suzu i nasmejala se, obećala mu je da neće plakati. Sutra je 8. maj, dan kada su se upoznali, rešila je da ide na sabor u Kuršumliju. I rešila je da kupi jedno licitarsko srce za njega. Pravo sa sabora će otići do groblja da ga ostavi tamo, sutra je petak i deset godina od njegove smrti.