Pogrešan izbor

Došao je i taj petak. Razmišljala je. Svet je pun različitih ljudi. Lepih, zgodnih, simpatičnih, dragih ljudi… Ljudi sa divnim osmehom, nežnim rukama i prelepim očima, ali ona je našla onog jednog muškarca, posebnog. Muškarca koji je gledao samo nju, pogledom punim ljubavi, pogledom iskrenim. Bila je na sedmom nebu, srećna. Voleli su se nevino kao deca. Maštali o zajedničkoj budućnosti. Pravili planove, sanjali svoje snove. Rešila je da ga upozna sa svojim roditeljima. Polako se bližio i taj dan. Bila je uznemirena. Strahovala je kako će proći taj susret. Uvek joj je bilo važno roditeljsko mišljenje.
***
Život joj je postao pakao. Oni su je ucenjivali, pretili joj. Govorili su da on nije njen nivo, da samo želi da je iskoristi. Govorili su da ona zaslužuje mnogo boljeg čoveka, da ona vredi više. Za nju je u najmanju ruku doktor, dobro situiran. Za nju je neko ko joj može obezbediti budućnost bez trzavica i nedostatka novca. Rekli su da ako izabere njega, za njih ona više ne postoji. Više neće biti njihova jedinica, mezimica. Uplatili su joj letovanje na elitnom grčkom ostrvu. Otišla je sama jednog julskog jutra. Sa njim se nije ni oprostila. Otišla je bez reči, bez zbogom. Otišla je sa gorčinom u duši. Otišla sa kajanjem i saznanjem da pravi najveću grešku u svom životu.
***
Dani su prolazili… Ona je lutala sama peščanim plažama. Razmi-šljala je. Donosila odluku. Neće se vratiti u Srbiju. Našla je posao u primorskom gradiću na jugu Grčke. Tu je upoznala i njega. Usamlje-nog udovca u penziji. Sprijateljili su se, a posle par meseci postali i supružnici. Roditeljima se javila tek posle godinu dana. Tada je sazna-la da joj je otac umro. Nedugo posle toga umro je i njen suprug. Nasledila je njegovu penziju i malu garsonjeru. Živela je tako iz dana u dan sa svojom mačkom. Majka bi je s vremena na vreme pozvala i ponekad bi joj poslala nešto novca jer je penzijica bila baš mala. To je bilo sve. Nikada je nije pozvala da dođe kod nje i nikada nije poželela da se vrati u svoj Beograd, u Srbiju.
127
***
Majka je živela usamljeničkim životom. Kroz prozor je gledala decu u parku. Da li je shvatila šta su učinili? Da li su to mogli biti i njeni unučići? Da li su imali prava da se umešaju u ćerkin život i uskrate joj ljubav? Da li su ovo pitanja koja su je mučila? Ostaće tajna za nas. Dvadeset godina je prošlo od njihovog zadnjeg susreta. Dvadeset godina nije videla svoju ćerku jedinicu, samo retki pozivi koje bi ona uputila njoj. Zadnje dve godine ništa. Živela je sa kajanjem i tugom u sebi. Nosila je to breme bez reči, jer je ona bila najveći krivac. Polako se topila i nestajala. Umrla je jednog julskog jutra sama. Bez zbogom, bez oprosta… Niko nije znao. Nikome nije nedostajala. Samo su komšije osetile neprijatan miris i pozvale policiju. Kažu da je dugo već sedela tako mrtva na stolici pokraj prozora. U ruci je držala telefon i sliku ćerke od pre dvadeset godina.