Zavukla sam se u svoje srce i sedim. Dišem iz svoje duše, hvatam uzdahe duboke. Bol cepa sve delove mene. Raspadam se. Pokazujem ti svoje slabosti, nadajući se da me toliko voliš i da to nećeš iskoristiti da pokažeš svoju moć. Zabadaš mi nož u srce težinom svojih reči. Hladnoća i ravnodušnost me ubijaju. Pokušavam da te demontiram iz sebe. Treba mi vremena da uništim sva svoja sećanja, da ispraznim sve arhive. Svesno sam sebi dozvolila da moja duša pokaže strast i trenutke ludila. Verovala sam da to nećeš iskoristiti. Verovala da će tvoje misli razumeti moje misli. Verovala da imamo isti san. A kada san ima mnogo prepreka, znači da je to onaj pravi. Verovala sam da ćeš i ti to znati. Al‘ eto… Svako od nas ima svoju predstavu kako život treba živeti. Naša viđenja se nisu poklopila. Nisi primetio moju tugu i moj bol. Nisi video moje suze. Samo si primećivao moje greške. I nisi mi praštao. Moje greške si pravio ti. Ti si bio najveći krivac, ti si bio njihov tvorac. Postala sam ti. Primila sam dosta udaraca. I posle svega, ja ipak znam da postoje ljudi kojima mogu verovati. Nije sve samo cvetanje. Mora se doći do toga. Razgovori smiruju i umiruju. I kada sam najumornija, razgovor me budi. Sada su moje misli umorne. Zavu-kla sam se u svoje srce i sedim. Živim dah za dahom. Svi udišemo isti vazduh. Moram ugasiti žeđ.
Zatvaram oči, tonem u ništavilo svoje ranjene duše. Pokušavam da doletim do tebe, da ti predam svoju bol. Da ti vratim svu bol koju si ti meni dao. Nisam više svoja…
Opuštencija sa Zojom ! 
Оставите одговор