Ljudi su skloni da trpe razna sranja. Kako na ličnom nivou, tako i globalno. Najviše volim da pišem onako lično, iz svog iskustva. Naravno, uvek se pripomažem i tuđim iskustvima i stručnim mišljenjima. Na kraju ipak ja donesem svoj sud i svoje mišljenje o svemu.
Živimo u svetu paradoksa. Paradoksa i licemerja. Sredstva masovnih komunikacija vladaju nama. Menjaju naše sećanje, mišljenje, ponašanje… Unose u naš život nemir, menjaju nam pravila, stavove, umove… Toliko alata za komunikaciju, a mi sve gluvlji i sve više nemi. Da li se to samo pravimo da ne čujemo i ne vidimo? Da li smo zaista gluvi i ne znamo da kažemo? Da li osećamo istinu, a bojimo se? Licemerje i strah svuda oko nas.
Vraćam se na početnu rečenicu. Ljudi su skloni da trpe razna sranja, sve u nadi da će se nešto promeniti. U tom čekanju i nadanju ljudi gube sebe i svoj identitet. Treba se nadati, treba verovati… Ali ne beskrajno. Ne u trpljenju. Ne na svoju štetu. Ne po cenu da izgubite sebe i svoju dušu. Znači pružiti šansu, verovati, počekati malo… I reći dosta. Dosta! Dosta sa sranjima! Znate, to je kao žena koja trpi nasilnika. Nije bitno da li je to fizičko, psihičko ili emotivno nasilje. Ona mu oprašta, trpi, nada se… Veruje da će on stati. Da će se on promeniti. Jok! Budale se ne menjaju. Vuk dlaku menja, ali ne i ćud!
I znam da je teško prekinuti taj lanac sastavljen od izgubljenih očekivanja, nadanja, snova… Odluku donosimo samo mi sami.
Ja sam žena, Beograđanka, Srpkinja, pravoslavne veroispovesti, Balkanka, Evropljanka, stanovnica sveta, mrvica u svemiru! Sve to sam ja. I ko će meni da kaže šta sam i šta je dobro za mene? I ko će više da odlučuje o mojoj prošlosti i mojoj budućnosti? Ko će više da krade moje snove?
I zato sada kažem: „Dosta!“
Odlomak iz PUTOVANJA
Opuštencija sa Zojom ! 
Оставите одговор