Šta bi bilo drugačije? Često se pitam… Šta bi bilo drugačije da nisam slušala i čitala između redova moje duše… Zatvorim oči i umirim se… Slušam sebe… Slušam svoju ljubav… Ljubav je divan način da se provede život! Između jave i sna, ne sme biti puno razlike… Zato se treba truditi i živeti svoj san… Pitam se, šta bi bilo drugačije, da nisam slušala sebe… Čudan osmeh se probudi u mom oku… Glas iz mog srca progovara… Treba verovati u snove…Treba verovati u nemoguće… Treba naći pouzdanu ruku punu nade, koja će nam pomoći da pronađemo svoj put, svoju sudbinu… Svakog jutra se budim a u meni radost jednostavne sreće… Priznajem svoje greške i suočavam se sa svetom punim laži… Volim i telom i dušom… A vi što imate strah od patnje, vi ste samo obični pljačkaši emocija. Znate li da sve distance i strahovi nestaju kada mislite na nekog drugog… Ko u ljubavi ne daje sve, ne daje ništa! Pljačkaši osećanja, koji nemaju poštovanje prema tom blagu… Ljubav nisu prazne priče… Ljubav je uraditi sve… Ti i ja postaje „MI“… Reči iz srca, ruke koje putuju stazama emocija… Sjaj u oku… Mala dela za velike osećaje. Osmeh i ljubav. Svemu drugom kažem: „Ne!“ Ne! Ja ne želim da budem drugačija.
Opuštencija sa Zojom ! 
Оставите одговор