Ljudi sumnjaju u dobrotu

I zaista došlo je takvo vreme da ljudi sumnjaju u dobrotu… Sumnjaju u iskrenost, osmeh, ljubaznost… Evo priznajem ja sam onomad posumnjala u dobrotu… Ja koja verujem u dobro, činim dobro, sam posumnjala kada je neko prema meni iskazao čistu dobrotu…

Ispričaću vam sada…

Split. Došla sam trajektom sa Hvara i čekam autobus za Beograd, imam 4,5 sata vremena, kako ih utrošiti. rešavam da ostavim stvari na garderobu i da prošetam Splitom. Divan septembarski dan, sunčan, gužva, turisti na sve strane, prodaju se suveniri… Stvarno je sve lepo… More, sunce… Kad ugledam Deda Mraza ( Dedu Božičnjaka)  slikam i njega… Priđe mi i pita odakle sam:

-Iz Beograda.

-Odakle iz Beograda?

-Sa Zvezdare!

-Sa Zvezdare… Uf… 15 najlepših novih godina sam proveo na Zvezdari…

I tako krenemo u priču, napravimo još par selfija i produžim ja dalje… Deda Mraz se inače zove Slobodan Ante Ozretić i najpoznatiji je Splitski Deda Božičnjak. Slike u prilogu 😉

Elem, nastavim ja dalje, gledam one suvenire, kupila bi neki magnet ali mi skupi bre… Idem tako gledam cene svuda isto 20-30 kuna… Nema šansi, moram i garderobu da platim, neću imati… idem, gledam kad hop, 10 kuna.

-E kod vas su najjeftiniji magneti, ima da kupim dva.

-Samo birajte a odakle ste?

-Iz Beograda sam.

-E kad ste iz Beograda ima i ja da vam poklonim jedan, ma ne dva… Ma tri.

Ja se raspilavila sva… Srećna ko dete… Volim magnete, pun mi frižider istih… Pričamo mi tako, pita me Nikola (tako se zove taj divan čovek) kad imam autobus. kažem ja tek u pola devet. Predloži on da sednemo i popijemo kafu jer je tek šest sati. Složim se ja, spakuje on svoje džidžabidže u kućicu (štand) I odemo neki 20 metara dalje na kafu… Sedimo tako i čavrljamo, priča mi o svojoj ženi, ćerkama, postao je deda… Kad Nikola prekide priču:

-Ma što sam glup, trebao sam još magneta da ti dam, idem ja… Sedi tu i čekaj.

-Ma neka Nikola, ne treba i ovo je dovoljno, zaista, hvala ti…

Ništa ode on… Meni malo neprijatno… Baš se onako osećam bezveze… Kad evo ti njega, nosi dve kese… Auuu… Meni tek sada neprijatno… Pa kažem sebi, što on to… ? Pa mi glupo… Pa ga pogledam i vidim kako se uspetljao, pa stidljiv, pa vidim bre ljudi u njemu dobrotu… Vidim čistu dobrotu i želju da mi čista srca sve to da. I raznežim se, i knedla mi zastade u grlu, i suze mi krenuše… A Nikola poče da vadi… Veliki stoni sat, 4 piksle, 3 kačketa, 6 privezaka, gomila magneta, neke narukvice… Ja bez teksta… Hej, ja ostala bez teksta…

-Nikola… Hvala ti… Čime sam ja ovo zaslužila?

-Ja sam u tebi video dobrotu i ti si tako pozitivna, i poželeo sam da ti sve to dam.

Opet ja ostanem bez teksta… Zamislila sam se… I onda kažem sama sebi u sebi: „Pa šta hoćeš, ti si dobra, ti činiš dobro, evo to ti se vraća.. Zašto si posumnjala? “

I tako… Ostao je Nikola sa mnom dok me nije spakovao na atobus, pre toga mi pomogao da donesemo stvari sa garderobe  i kajao se što se nije setio da mi da i neke torbe za plažu i ne znam šta još… Kaže sledeće godine kad budem dolazila, obavezno da mu se javim a ako nemam para za put, on će mi platiti…

Imala sam veliku potrebu da sa svima vama podelim ovo svoje iskustvo… Zašto?

Zato što većina ljudi sumnnja u dobrotu… Zato što je dobrota prezrena i ismejana… Zato što biti dobar čovek za mnoge znači i biti glup čovek… Vrednosti su poremećene, temelji uzdrmani…

A dobrota postoji… Dobrota su sitne male pažnje koje su u stvari najveće i najvažnije… osmeh, pružena ruka, lepa reč… Ustani starijoj osobi ili trudnici u prevozu, podigni plastiku sa travnjaka, nahrani ničiju kucu i macu, osmehni se komšiji i poželi lep dan… Imaš višak, pokloni nekome… Bez dobrote ovaj svet umire… Čuvajte dobrotu u sebi i pokažite zahvalnost za nečiju dobrotu…

I nije tačno da je dobar čovek glup… Nije tačno… Glup si ako nisi dobar!