Nešto sam tela da kažem

Znate ono žive u braku, nema ljubavi, svađe, prebacivanja, more čak se i mlate… Ali se trpe eto zbog dece, i zbog ovog onog… I svi trpe, i svi nesrećni a najviše deca. Mnogo takvih slučajeva, možda i previše… I tako razmišljam ja o tome… Šta ću kad me stalno neke misli spopadaju. I onda pomislim, kakvi su to ljudi koji ćute i trpe nepravdu? Ja bre ič nisam taj tip… Naravno nemam ništa protiv da mene neko trpi (kakva sam divna i šAramantna) ali ja nekoga da trpim, to jok more.

Da li je to odlika samo retkih ljudi da ne mogu da podnesu nepravdu? Meni je to od kada znam za sebe problem. Istina pa i na moju štetu. Pravedno pa i na moju štetu. To jednostavno mora tako. Moral li je u pitanju? Hrabrost li je to? Razmišljam tako ja i pokušavam da dođem do odgovora i nekako stignem do vrha ove naše jadne i pokradene zemlje. Pa da porodica u malom, pokazuje i stanje u zemlji… Trpe svi i ćute… Muž se švaleriše, žena se švaleriše, ovi političari nas guze… Da prostite jebe ko koga stigne… a svi fini i zadovoljni.

E pa ja nisam… Nisam bre zadovoljna i ne mogu da ćutim. Mene bre niko ne jebe ni pet posto. Ako me razumete… 😀 Hahaaa…

I tako… Nešto sam tela da kažem… Možda je neko i shvatio šta, a ja ću da nastavim da razmišljam 😀

Kasno je… Mislim da mi je vreme za krevet 😉