Putovanje u sada  

Bajka o stvarnosti ili pričanje o priči

 

„Pojаvа herojа, među kukаvicаmа, imа zа posledicu spoznаju sopstvenog kukаvičlukа. Pojаvа jednog blistаvog bićа, među bednicimа,  izаzivа spoznаju sopstvene bede.“

 

 

 

Dok putujete ovim životom, nije važno gde stižete, važno je kakvi postajete!

 

 

Dok pišem ovo je moje, samo moja misao. Dok ovo čitaš, moje postaje tvoje. Ono što sam htela da kažem nestaje…  Ostaje ono što znaš!

 

Dobrodošli u transformacijski paradoks.

 

 

 

Početak

 

Bog-Božiji um-Univerzalna inteligencija-Univerzum

*

Anđeli

*

Vanzemaljci

*

Ljudi

*

Životinje

*

Biljke

*

Minerali

*

Vazdušne čestice

 

 

Daleka prošlost

 

Lira/Vega zvezdani sistem gde je sve počelo pre 5 Biliona godina. Zvezdani ljudi-anđeli, energetska bića dolaze u galaksiju Mlečni put.  Fizičko telo smo imali samo kad bi želeli da imamo fizički osećaj. Naš um nije kreiran da razmišlja o nasilju. Ljubav je naš glavni pokretač.

Mi smo pomogli da se oblikuje ljudski DNK. Prve humanoide smo poslali na sazvežđe Plejade, oni su bili na sedmom nivou gustine.

 

*

Tebi, koji ćeš živeti u svim mojim snovima… Tebi koji ćeš živeti u meni… Tebi… Za koga će moja ljubav živeti… I zbog koga ću se rađati iznova, iznova… Tebi, kog ću čekati u svakom svom životu.

 

 

 

Prošlost

 

Beograd. Opet se rodila ona.

 

*

 

Tebi, koji živiš u mojim snovima… Tebi, koji lebdiš iznad mog jastuka… Tebi… Za koga moja ljubav živi… I zbog koga se rađam iznova, iznova… Tebi koji dolaziš u moj život. Tebi, kog čekam…

 

 

Sadašnjost

 

Rodila je nju. Savršenu. Rodila je svoj spas.

 

*

 

Tebi, koji živiš u mojim snovima… Tebi, koji dišeš moj dah ljubavi…  Tebi, koji lebdiš iznad mog jastuka… Tebi… Za koga moja ljubav živi… I zbog koga se rađam svakog jutra. Želim te srećnog… Želim te u svom naručju slobodnog… Želim da grliš ovaj život, koji ja toliko volim. Želim da me dišeš, sa svakim udisajme vazduha, da me voliš bez iluzija… Želim da me držiš za ruku, dok koračamo kroz život. Želim da me osvajaš svaki dan, da me ljubiš, i u ljubav uviješ. I onda, kada više ništa ne bude imalo smisla, da me pogledaš u oči i tu vidiš sebe… Da me čvrsto zagrliš, i shvatiš da je to bio smisao svih ovih godina.

 

 

 

*************************************************************************

Ovo što ću vam sada postavljati ovde sam napisala pre par meseci… 1,5 dana, pa mesec dana pauze i još jedan dan pisanja. Zanima me vredi li sve ovo…  Hvala ❤

 

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: