Putovanje u sada

Drugi deo

 

Daleka prošlost

 

Opet se vraćamo na zemlju. Pali smo u okean.  Oko nas samo mrak. Oslobađamo se iz kapsule i plivamo ka površini. Hladno je, voda je ledena, ipak u ruci čvrsto držim kamen. Došli smo kao prijatelji. Stvoritelj nas je poslao ovde sa zadatkom. Doneti harmoniju i ravnotežu u ovaj deo galaksije. Na zemlji žive naši potomci. Ponosni smo na njih ali i zabrinuti. Luciferijanci sa Oriona su počeli da izazivaju sukobe i ratove. Igrali su dvostruke uloge, sve svoje lenje i loše duše su poslali na zemlju. Zemlja je za njih bila samo kažnjenička kolonija. Problematične duše sa Oriona su činile većinu stanovništva na zemlji, I ne samo oni, bilo je sve više Drakosa, zato smo rešili da se umešamo. Previše rasa sa niskim vibracijama je bilo na zemlji. Plejađanska rasa izmešana sa  dušama sa Venere, Sirijusa B, Tao Ceti, Arcturus, Prokuon, Zete, i još nekih drugih prijateljskih duša, činili su tek manjinu na zemlji.

 

Glavna lekcija duša svetlosti koju treba da prošire zemljom bila je  dati i naučiti ljubavi i saosećanju sve koji lutaju izgubljeni i zbunjeni po svetovima straha, ega, kontrole, dominacije i ugnjetavanja. Bez sukoba sa njima, bez nametanja, jer će nas samo povući sa sobom na dno kod gospodara tame.

 

*

 

Mi smo plavokosi ili crvenokosi, sa plavim i zelenim očima… Arijevci.

Da bi Drakoi opstali potrebna im je enrgija Arijevskog tipa ljudi, drugačije nisu mogli da funkcionišu  u fizičkoj ravni. Drakoi su programirani na nasilje,  da potčine i osvoje sve rase koje sretnu na svom putu. One koje ne bi potčinili uništili bi.

Reptili su androgini, i muško i žensko u jednom telu.

 

*

 

Nekoliko puta su otvarani portali da bi do zemlje došla  uzvišena energija sa duhovno razvijenih planeta ali ništa nije pomoglo. Orionova ratnička i agresivna energija je bila duboko i čvrsto usađena kod zemljana. Sve to je bilo nedovoljno da bi se ljudi izvukli iz ropstva u kom su živeli, zato smo morali da dođemo mi. Došli smo da razbijemo veo iluzije koji ovde vlada. Ljudi nisu robovi.  Svako ko želi da bude slobodan biće to. Sve što želite možete ostvariti, naravno ako to ne ugrožava nekog drugog. Mora se poštovati slobodna volja drugih ljudi.

 

*

 

Gde počinješ ti, tu završavam ja… Ušuškani u vremenu, izgubljeni u ludilu zagrljaja… Trenuci koji nas vezuju i trenuci koji srce odvezuju. Sa osmehom gledam u nebo, sreća mi pada odozgo… Naše misli uvek blizu… Emocije koje se kao svetlost šire… Dodiri koji čine da zadrhtimo… Osećanja koja vibriraju u duši i čine nas živima… I čine da smo stalno između sna i jave… Sve ima smisla ako se voli… Ako su dela ljubavlju pokrenuta. Ako je zagrljaj pravi… Samo udisaji i izdisaji… Važno je ono što je unutra… Trenuci ljubavi, koji obmanjuju vreme… Kada je i odsustvo prisustvo… Ko te vole, krade trenutke od vremena i daje ih tebi… Život su dve spojene ruke… Život je ljubav… Reči mogu da lažu ali dela govore…

 

*

 

Ljubio me kao što nikada niko neće.

 

 

 

Prošlost

 

Dok su deca mala iskrena su i spontana. Sačuvala su onu božansku radost i slobodu u sebi, tako i ona. Smeje se… Pravi nestašluke. Najviše voli da bude napolju. Juni, stigle su višnje, ide sa mamo do obližnjeg  voćnjaka da ih  naberu.

-Mama, mogu li ja odmah da ih jedem?

-Jedi,  samo pazi da se ne isprljaš.

– Kako su slatke i ukusne. Mmm… Obožavam ih.

-Vidi već si sva musava i flekava. Rekla sam ti da  paziš da se ne isprljaš.

-Nisam namerno  mama.

-Jes nisi. Reći ću te kod oca.

-Ali mama…

-Polazi kući, idemo!

-Što si takva, nisam ja ništa kriva. Ove višnjice su tako ukusne. Pa vidi i tvoje ruke su crvene od njih.

– Da ali sam ja napunila kesu.

-Mama, ja sam još mala.

-Ma nemoj, ulazi u kuću. Pogledaj našta ti liči ćerka. Ne mogu da stignem da operem koliko se ona prlja.

-Marš u ćošak.

 

*

Mogu vam sada reći sve što mislim i pitanje je koliko vas će to razumeti. Mogu vam sad vrištati šta mislim i pitanje koliko vas će to čuti. A tek moj šapat? Ko će čuti moj šapat? A moje tišine, u kojima je sakriveno sve što osećam, ko će to tek čuti i razumeti? A svi pokušavamo da objasnimo, da nas neko razume i oseti… Gubimo vreme jer svako čuje i vidi ono što želi. Samo retki imaju dar da nas osete i prepoznaju.

 

*

 

Postoje ljudi kojima ništa ne moramo objašnjavati, oni su retki. Zatim ljudi kojima je ipak potrebno objasniti. I postoje ljudi kojima ne vredi i ne treba objašnjaviti, njih je najviše.

Hej, sad se setih a postoje i oni koji kažu: “Jebi ga…“

Jebi ga, tako je to…

 

 

 

Sadašnjost

 

Ni jedan dan u našem životu nije isti i nije bez smisla. Možda vam ovaj dan izgleda dosadno, sumorno, prazno… Možda je i meni sada takav. Ali mi to možemo promeniti, svesno ili nesvesno.

 

-Majko, šta radiš?

-Ništa.

-Hoćeš da mi napraviš kolač od višnje, onaj tvoj.

-Hoću ljubavice moja.

-Jao majko, vidi prosula sam kafu po beloj majici.

(„A u pičku materinu, kako si nesposobna! „ Mislite da sam joj to rekla? Ne, nisam.)

-Nema veze, opraće se. Šta sam ti govorila kada si bila mala? Sećaš li se?

-Sve se opere osim obraza. Sećam se majko.

-Tako je ćeri moja. Zato ne brini, to su samo stvari.

-Sećam se kada sam bila mala, pa se izujem i kopam zemlju, pravim kolače, dođu one babe i grde te “Što joj daješ da ide bosa i da se prlja?!“ A ti me naučila da im odgovorim umesto tebe. Sve se opere osim obraza.

-Da. Sve su se ponašale kao da su odrasle neznam gde, kao da nikada nisu išle bose. Sputavaju decu da budu slobodna, da osete zemlju, prirodu… Robuju…

-Neki ljudi kao da u glavi nemaju ništa.

– Svi imaju glavu. Naravno, svi imaju glavu. Nekome ona služi za lepu frizuru, nekome da stavi šešir. Neko je redovno pere i umota u peškir. Neko se krije i okreće glavu… Neko je izgubio glavu… A ima i onih što je koriste, pa se od nje i okoriste. Svako od nas ima drugčije viđenje sveta, pa i svoje glave. Imamo one prave a i one blentave… Imamo mudre a i šuntave… Kakva je čija i čemu mu služi, to ni vlasnik iste ponekad nezna.. U njoj će biti sve što uzmeš i daš. Moj savet je, koristi ćerko glavu svoju. Nemoj da ti na ramenima džaba stoji. Nemoj da ti dane uludo broji.

 

*

Maske se tope… Maske stavljene da sakrijemo sebe, da sakrijemo svoju bol i nemoć… Svima treba osoba koja će upoznati nesigurnost naše duše, koja će živeti sa nama u našim lošim danima. Osoba koja će imati intimne susrete sa svim našim strahovima, promenama raspoloženja, sa svim našim razmišljanjima. Osoba koja možda neće razumeti sve to ali će nas prihvatiti takve. Otvorite svoja vrata… Pogledajte iza zidova koje ste izgradili… Napravite korak… Pronađite jedni druge… Osećajte se… Pa, to je svrha života… Sreća kuca glasno… Mi smo gluvi… Zarobljeni iza svojih zidova… Napravite korak… Mali čin dobrote ili nežnosti stvara čuda… Ljubav je čarolija… Ljubav ima dar da ništa pretvori u sve… Otvorite prozore svojih života… Pustite novi dan u njega… Pustite svetlost, udahnite svež vazduh… Neka vetar miluje vaše lice i otera sve loše… Nasmešite se novom danu… Svaki osmeh krije i malo straha… I krije zbunjenost od života… I svaki naš osmeh, kaže da ne odustajemo od svojih snova… Radite sve od srca… Živite ljubav. Neka vaš život bude pun trenutaka večnosti!