“Ovo su veliki dani za sve nas ali posebno za Balšu I mene jer smo dočekali čudo, koje nismo ni čekali. Ispunio se san koji nismo smeli ni da sanjamo, naš sin nam se vratio. Velika je naša radost, nema tih reči da je opišemo. Zahvalni smo nebu I anđelima, zahvalni suncu I zemlji… Hvala našim precima I hvala svima vama. Verujem da vas sve zanima Konstantinov put, nama je ispričao a sada neka ga kazuje vama.”
“Narode moj, moje srce je ponovo na svom mestu, moja duša je puna radosti… Probaću da vam ispričam što kraću verziju svega što sam proživeo… Znajte da mi nije lako da to pričam I da se sećam svega što sam prošao ali želim da vama ispričam.”
Svi su utihnuli, samo se čuo zvuk pucketanja vatre. Konstantin započe svoju priču:
“Znate da je je naš brod bio u luci grada Ugarit, u zemlji Suriji, tu smo se poslednji put videli a tu su započele moje nesrećne životne okolnosti. Tu na obali Velikog Belog mora je počelo sve. Bilo je to pre 11 godina ali se sećam kao da je bilo onomad. Tek sam iz dečaka počeo da postajem muškarac I morile su me neke velike misli o budućnosti. Sedeo sam na jednoj steni blizu luke I gledao u more. Posmatrao brodove koji dolaze I odlaze I zamišljao kako ja plovim njima, kada me pozva jedan čovek da mu nešto pomognem. Naivno pođoh za njim, mislio sam das u svi ljudi dobri kao mi. Kako sam samo pogrešio… Zamolio me da ponesem jedan džak, dok je on nosio dva. Popeli smo se na brod I zamolio me da još to sa njim odnesem do donje palube a on će mi pošteno platiti moju pomoć. Više nisam siša osa tog broda dok nije isplovio I ponovo uplovio u neku drugu luku. Da, dole nisam bio sam, bilo je još desetak dečaka. U početku neki su plakali, neki su pričali na nekom svom jeziku a onda smo svi zaćutali. Ja sam samo u sebi ponavljao “Ja sam Konstantin, MIonin I Balšin sin. Ja sam Srbin, nebo je uz mene. Sunce je uz mene. Istina I pravda su uz mene, izdržaću sve I opet ću videti svoj narod. “ To sam ponavljao stalno. Nismo znali da li je dan ili noć, oko nas je stalno bio mrak… “
Vera ga je zagrlila I rekla:
“Ti dete svetlosti u tami… Mora da je bilo nepodnošljivo… “
“Da… Tama je izgledala beskrajno… U početku me vodio strah, mislio sam da nikada više neću videti nebo I sunce a onda sam počeo da razgovaram sa sobom. Bez obzira što sam tu zarobljen ja sam vlasnik svog života I ja određujem svoje granice izdržljivosti. U meni je svetlost I sva tama sveta ne može ugasiti taj beskraj svetlosti što vlada mojom dušom. Moja blistavost će pobediti sve tame ovog sveta, izdržaću sve. Doneo sam odluku. Kolika god da je moć ovih vladalaca mraka I praznine, što su me zarobili na prevaru, oni neće moći da uđu moje svetove što žive u meni. Nikada mi nećemo postati jedno!”
Varnava ga pogleda svojim blagim pogledom I mirnim glasom prozbori:
“Bio si mlad a pokazao si veliku mudrost. Nisi dozvolio da njihova moć uđe u tebe I povredite, jer u tebi svetli svetlost beskonačnosti. Mi kao svetlost I oni kao mrak, nikada ne možemo biti jedno. Mudro si postupio dete, nisi im dao moć… Shvatio si da je moć u tebi I to je najveća vrednost koja te spasila. Shvatio si koliko je velika moć sakrivena u tvom biću… U svakom ljudskom biću, u svakom biću… Moć koja može da nas spasi ili uništi… Zavisi kako je upotrebimo I za šta je iskoristimo. Mudrost si pokazao veliku. Oprosti mi što te prekinuh a sada nastavi sa svojom pričom.”
“U jednom trenutku svi vi ste ušli u mene I postali ste ja I ja sam postao svi vi. Bili smo jedno. Vi ste bili ja, ja sam bio vi. I to je bila moja snaga svih ovih godina. Skratiću malo svoj put I reći vam das am završio kao rob kod faraona Pepija drugog . On je vladao od svoje šeste godine života I kada sam ja stigao bila je već 90 godina njegove vladavine. Uf… Kada se samo setim tog groznog debelog čoveka koji je oženio svoju sestru… Iako nije priznavao da ima robove oko njega su svi bili robovi. I ja sam bio njegov rob. Mazao nas je medom da bi oterao insekte od sebe a oni su se lepili na nas. Držao je male ljude za zabavu na svom dvoru. Bio je sebičan I surov… Ponekad sam šetao van dvora, bio sam pogođen količinom nepoštovanja koje oni ukazuju svojim ženama. Dok bi šetali sa svojom porodicom, muškarci bi podizali svoje haljine I svoju muškost pokazivali ženama., dok bi glasno vikali I dobacivali. Imali su I jedan grozan običaj da lepe žene ne balsamuju odmah jer su sumnjali da će ih balsameri oskrnaviti… Jednog su tako uhvatili nad jednom ženom. Mnogo gadosti je bilo tamo… Jedan od njihovih gadnih običaja je da 2-3 puta mesečno piju ulje od kog posle nekontrolisano vrše nuždu gde stignu. Tada bi se svuda širio nesnosan miris… Sve su lečili tim uljem… Kad se samo setim… Ali eto bilo je I lepih stvari… Svi na dvoru su nosili nakit od srećnog plavog kamena koji su odavde donosili. Pogled na to plavetnilo bi me ponekad rastužilo ali najčešće mi je davalo snagu da izdržim sve. Znao sam da ću se vratiti ovde. I vratio sam se a to je sada najvažnijje. Prošlost ostavljam iza sebe zauvek.”
“Ispričaj nam brate kako si uspeo da pobegneš, to nas sve živo zanima a zatim ostavljamo tvoju prošlost iza tebe a i iza nas.”
Opuštencija sa Zojom ! 
Оставите одговор