Putovanja- Odlomak

Otvaram oči i vidm kapi kiše na staklu. Kiša… Zato sam ovakva.
Padam u tugu a misli me napadaju. Koliko slobode mogu dati sebi da postignem neki cilj a da ne povredim nekoga? Koliko slobode mogu dati sebi a da me razumete bez osude i pogrešnog tumačenja? Kod prvog pitanja mogu biti uspešnija, ali kod drugog… Kod drugog teško, uvek će neko da mi sudi i da me pogrešno tumači. Znate, muka mi je od toga da se opravdavam i branim. Tada se samo i ja kao školjka zatvorim i ćutim. Ćutim dok me ta tuga ne prođe, dok ne zaboravim. Da li ste nekada pomislili u sebi: „Gde sam ja ovo? Kakvo je ovo ludilo oko mene ili sam ja samo okružena ludacima?“ Ludacima  koji su vrlo pametni i imaju sposobnost da vas naprave ludim. A vi se samo ućutite jer ste shvatili dubinu njihovog ludila. Oni su toliko duboko ludi da ste nemoćni pred njima. Oni su toliko slatki i fini da vi postajete besni, usred svih tih ludaka koji vas okružuju i vi izgledate najluđe. Tada shvatite da ste nemoćni. Ludake ne možete pobediti u njihovom ludilu. Oni vas okružuju i dahću vam za vrat. Bez želje da sudim njima i njihovom ludilu, ja sam pokušavala da ih razumem, ali sam ostajala zbunjena. Sve je bilo nejasno i toliko ludo da se nisam snalazila. Samo sam gledala i izgledala luđe od svih. Ne znam razlog svog osećaja krivice i zašto nisam mogla da im kažem: „Ne!“ Možda nisam htela da ih razočaram. Nisam htela da dođe do nesporazuma. Posumnjala sam u sebe, možda sam ja luda i gušim se u svom svetu realnosti. Možda sada treba da umrem među njima, da bih se rodila nova ja. Nova i luđa od svih njih. Možda sam ja i luđa od svih njih… Previše luda da bih se računala kao luda. Možda stojim na granici dva
luda sveta, svog i vašeg. Možda sam ja kolekcija svih ludila. Menjam smisao života. Ne mogu više ovako. Previše pitanja i previše možda. Ja ne mogu biti ništa, u meni previše svega. U meni sva ludila sveta i svi snovi sveta. Ne uklapam se… Znam to. Ali ja imam volju da idem dalje a to je sve što mi treba. Neka su ludi ljudi oko mene, ali moraju biti
dobri. Samo dobre ludake puštam u svoj svet. Ležim sada na krilima ogromnog labuda, gledam u nebo i plovimo ovim okeanom od života. Nije sve ružičasto. Vadim jedno po jedno pero i ostavljam tragove iza sebe. Ja se ipak nadam da je neko razumeo sve ovo. I šaljem svoju nadu u ovaj ludi svet. Ne želim da moj život bude uzaludan. Znam da ne znam sve. Znam da tek učim da razumem. Ostavljam vas sada, ja moram da idem tamo gde verujem da je bolje, tamo gde ima manje tako ludih ludaka. Ne, ne sudim ja vama i ne želim to breme na sebi. Moja stvarnost je drugačija, naša izvesnost nije ista. Ja učim da budem slobodna od svih vas, da verujem pre svega sebi. Samo ja sama mogu
usrećiti i rastužiti sebe. Moje ludilo je samo moje. Ne dam ga više nikome. Ovo je moja odluka, o mom životu. Reagujem samo na svoje želje. Da… bio je ovo još samo jedan trenutak mog ludila… Mala revizija mene i mog života. Podržite me ili odstupite. Ja ostavljam svoje tragove iza sebe.
*