PLAVI KAMEN- odlomak

Odjednom je zastala i ubrala cvet. Taj cvet je rastao samo ovde i nigde više, bio je poseban. Ispred njih je stajala velika stena, pogledala je u nju i rekla mu:

– Idemo gore. Gore je dobro.

On je krenuo prvi, vodio je tamo gde je ona želela. Njena želja je bila njegova zapovest. Čvrsto je držao za ruku, osećala je njegovu snagu, ali u duši je i dalje lebdeo neki njoj nejasan strah. Volela ga je, volela ga više od svog života. Stigli su do kraja, dalje nisu mogli. Bila je to visoka i ravna stena, kao zid koji ih je štitio od sunca, a dole mahovina kao divna i mekana postelja. Okrenuli su se jedno prema drugom i zagledali se u oči. Gledajući ga tako, osetila je kako je ljubav preplavljuje i obuzima. Držali su se za ruke i osećali tu moć ljubavi koja je u talasima išla iz nje u njega. Odjednom je briznula u plač. Nije znala zašto, nije mogla da opiše rečima šta oseća. On je zagrlio i privukao sebi. Spustili su se na mahovinu. Poljupcima je brisao njene suze. Želela je da ovde ostanu zauvek, zaštićeni od svakog zla. Ljubio je sve strasnije, a ona se gubila u svetlosti koja ih je okruživala. Videla je svetlost svih boja, sve drugo je nestalo. Ležali su goli i zagrljeni. Muškarac i žena, dve polovine spojene u jedno. Ljubav je uvek ista. Od davnina ljubav je ostala ista. Ništa nije važno i ništa ne postoji osim ovoga sada. Sve je sada ovde u njima. Ljubav je dala smisao svemu.

Ugledala je onaj cvet. Osetila se posebnom, baš kao i taj cvet. Znala je da je i njihova ljubav posebna poput tog cveta, i oni su jedno drugom bili posebni. Zagrlila ga je još jače i zaustavila vreme, izbrisala sve misli i sve granice. Postojali su samo oni. Ovo je njihov trenutak koji će ostati zabeležen i sačuvan u vremenu i prostoru. Ovo je mesto gde će zauvek lebdeti energija njihove ljubavi i ovog trenutka. Ovo je mesto gde je začet plod njihove ljubavi.