Život nije audicija

Ljudi su skloni da trpe razna sranja… Kako na ličnom nivo, tako i globalno… Najviše volim da pišem onako lično, iz svog iskustva… Naravno, uvek se pripomažem i tuđim iskustvima i stručnim mišljenjima… Na kraju ja ipak donesem svoj sud i svoje mišljenje o svemu…

Živimo u svetu paradoksa… Paradoksa i licemerja… Sredstva masovnih komunikacija vladaju nama… Menjaju naše sećanje, mišljenje, ponašanje… Unose u naš život nemir, menjaju nam pravila, stavove, umove… Toliko alata za komunikaciju a mi sve gluvlji i nemiji… Da li se to samo pravimo da ne čujemo i ne vidimo? Da li smo zaista gluvi i ne znamo da kažemo? Da li osećamo istinu a bojimo se? Licemerje i strah svuda oko nas…

Vraćam se na početnu rečenicu… Ljudi su skloni da trpe razna sranja, sve u nadi da će se nešto promeniti… U tom čekanju i nadanju, ljudi gube sebe i svoj identitet… Treba se nadati, treba verovati… Ali ne beskrajno… Ne u trpljenju… Ne, na svoju štetu… Ne po cenu da izgubite sebe i svoju dušu… Znači pružiti šansu, verovati, počekati malo… I reći dosta… Dosta! Dosta sa sranjima! Znate, to je kao žena koja trpi nasilnika… Nije bitno da li je to fizičko, psihičko ili emotivno nasilje… Ona mu oprašta, trpi, nada se… Veruje da će on stati… Da će se on promeniti… Jok! Budale se ne menjaju… Vuk dlaku menja ali ne i ćud!

I znam, da je teško prekinuti taj lanac sastavljen od izgubljenih očekivanja, nadanja, snova… Odluku donosimo samo mi sami…

Ja sam žena, Beograđanka, Srpkinja, Pravoslavne veroispovesti, Arijevka, Evropljanka, stanovnica Sveta, mrvica u Svemiru! Sve to sam ja… I ko će meni da kaže šta sam i šta je dobro za mene? I ko će više da odlučuje o mojoj prošlosti i mojoj budućnosti? Ko će više da krade moje snove?

I zato sada kažem: „Dosta!“

Večeras sam pokisla na kiši… Srce mi se znojilo… Oči su mi se znojile… Bila sam mokra do koske… Ali vatra kojom sam gorela, me osušila… Moja bela krila su me držala iznad zemlje… Sanjala sam ljubav… Blistala na pomrčini i bila sam srećna… Gorela sam u vatri svoje tišine… Krici u meni… Previše puta sve rečeno… Mogu biti ljubavnica zvezda… Mogu spavati na mesečini… Mogu šetati noćnim oblacima… Ali moja usta sada služe samo za disanje… Dodir duše ostavlja najdublji trag… Trag neizbrisiv sa našeg tela… Ipak, ljudi su slepi… Moja strast sada ostaje moja tajna… Moja čula sada spavaju… Sve sada čuvam za sebe, za svoju viziju ljubavi… Svoje misli posvećujem sebi… Ne ispovedam se više nikome… Kažem i hvala sebi… Hvala na ovome što jesam… Moja bela krila neće više niko seći… Nije bitno da li govorimo istim jezikom… Bitno je da se naša osećanja razumeju… Da razumemo jedno drugo… I samo slušajući svoje srce ja mogu da dišem… Veštica sa belim krilima… Možeš me zvati vila… Veštica sa osećanjima, jer to je važno… Naša osetljivost… Osetljivost za sebe i osetljivost za druge… Iz druge dimenzije sam ja… I živim tamo negde, negde gde je duša bitna… Nisam kamen… Sebi sam dala slobodu da budem krhka žena… I ne treba mi želja drugih… Imam dovoljno želje u sebi… I pitam vas gde idete? Gde idete kao ovce? Gde idete bez osećaja, bez misli, bez želje, bez sebe? I večeras dok su svi zvuci prigušeni a ja sedim sama, sama sa svojim mislima… Slušam uzdahe svoje duše i osećam sve nijanse sa svog životnog puta… Preispitujem sebe… Preispitujem svoje želje… Preispitujem svoj put… Znam šta mi treba da preživim… To nije hrana, ni voda, ni šljokice, ni štiklice… Znam šta mi treba… Meni treba spokoj u mojoj duši… Meni treba da budem u miru sama sa sobom… Ja, iz druge dimenzije, veštica i vila, živim od snova… I ne odričem ih se… Samo ponekad moramo promeniti svoje snove… Moramo naći izlaz… Sećanja nam mogu stvoriti haos i mrak u našem umu… Zato moramo negovati svetlost u srcu… Moramo naučiti da napravimo ravnotežu između srca, uma i duše… Veliko je šarenilo našeg iskustva… Treba biti mudar i iskoristi samo ono dobro… Ono iz čega smo uspeli da izvučemo pouku… I džaba sve reči ako naš pogled i duša kažu da to nije to… A kad imamo to… Mi se često ponašamo bahato… Pitam se da li ljudi vole da budu okruženi pogrešnim ljudima… Da li zaista žele da hodaju u mraku… Krijući se od istine, od života… Hodanje po mraku najčešće donosi pad… Da… Zato zatvaram svoja vrata… Ne mogu da nosim svu ljudsku krivicu… Previše rana na meni… Previše bola sam progutala… Previše svega na pola… Blizu-daleko… Toplo i hladno… Noć i dan… Sve je to kopalo jamu u meni… Moja ravnodušnost je postajala sve veća… A ja to neću… To nisam ja… Zato zatvaram svoja vrata… Vrata svog srca i svoje duše… Samo retki mogu ući… Zaista retki… Moja ljubav je kao tihi povetarac, kao letnja noć, kao zrak sunca na polju… Moja ljubav je kao sveža planinska voda sa izvora, kao prva pahulja i kao zalazak sunca na peščanoj plaži… Moj šapat je moj saučesnik… I šapućem reči ljubavi… Vi budite ljuti na mene sada… Ne mogu ništa više promeniti… Varnice iskaču iz mojih očiju… Zlatne varnice… I svetle večeras u ovom mom mraku… Nema više predstava… Moj život nije pozorište… Slobodna sam da volim… Jer nema tog otrova koji će naterati moju dušu da mrzi… Ja samo mogu izabrati zaborav… Zima je… Ali znate šta? Proleće u najavi… Tako ja uvek gledam na život… Ne kažnjavam, ne svetim se… Ne želim to ni za sebe… Ja samo čekam Proleće… Sve što želimo i činimo ima svoje posledice… Moramo naučiti da ih prihvatimo… Moramo čuti zvona svoje savesti… Moramo se probudi… Mnogi se prave da nisu kući, neki i spavaju… I onda njima vlada dosada, tuga, depresija… A sve to jer nemaju unutrašnji život… Jer su emotivno prazni… Jer ne znaju šta je važno… Ne znaju da iskoriste svoje iskustvo… Da ga iskoriste mudro, na dobro, da im osvetljava put… Ne… Oni uporno hodaju po mraku i padaju… Ja neću da padam… Ja hoću da odplešem ovaj život… Bez koreografije… Ako padnem, da brzo ustanem… Da improvizujem… Da plešem sa svojim najlepšim osmehom… Ne dam da mi niko više krade osmeh… Ne dam… Život nije audicija… I zato želim da ga plešem…