Ponekad

Dođe mi ponekad da sama sebe istučem… Al ne mogu… Bude mi žao i meka sam srca prema sebi. Možda jednom kad se baš, baš naljutim na sebe i pokušam… Probam… Možda i uspem da se prebijem…Ponekad tako poludim ne znam šta hoću, ne znam gde bih sa sobom… Ponekad kao da ja, nisam ja… Ponekad mislim da sam sastavljena od mrvica greha i fantazije, trenutnog ludila i hladnokrvnog razuma… Urođenog optimizma i stečenog pesimizma… Produkt jedne strasne noći ili neke puke slučajne nesmotrenosti… Mislim da je računica trebala da kao rezultat da nešto bolje i isplativije a ne mene… Ali dobro… Tu sam… Možda i nisam skroz neisplativa… Možda i nije loše što sam tu… Možda se nekome i sviđa moje postojanje… Možda neko i voli da ima u svojoj blizini jednu mene sa vakvim jezikom… Danas kada je kriza morala, savesti… Danas kada je nedostak iskrenih jezika spremnih da izgovore istinu, možda se nekome i dopada moje postojanje… Još sa ovim mojim očima koje ne mogu sakriti osećanja i istinu, možda sam nekome baš dobra i potrebna… Ja emotivna luda… Luda sa šarenim pogledom punim isčekivanja, nadanja i ludačke upornosti… Moj pogled koji se retko muti prljavštinom ovog sveta… Pokušaju da mi zamute misli i pogled ali ne ide im… Pisanjem skidam višak misli i emocija… Skidam sa sebe sve ono što me iritira… Jer ne postoji niko ko bi razumeo sadržaj moje glave, mojih misli… Ne postoji niko ko bi me u potpunosti razumeo… Neko ko bi bio sve ono što mi treba, da me odmori svojom istinom, jednostavnom, lakom za shvatanje, brutalno iskrenom… Neko ko bi se jednostavno izražavao i sve emocije skretao ka meni… Jer umorna sam… Umorna da sve shvatim i prihvatim… Umorna od toga da sve znam… A znam da je svima mnogo lakše da lažu sebe… Da… Lagati sebe je najlakše… JBG…Umorna od onih koji me vole… A stalno mi suprotno dokazuju… Umorna od onih što obećavaju a ništa ne ispunjavaju… Izdana od onih, koji su se u vernost kleli, a sve kletve pogazili… Izdana na svakom koraku… Obeležena Judinim poljupcima, čak i tamo, gde ne treba… Ne vadim više noževe iz leđa… Jer ja ipak znam da praštam… Plaćam im suzama… I ponekim nacrtanim osmehom… Za mir… Samoću… Ja ipak znam da letim… Tamo gde se najteže leti… Po realnosti… Ja se trudim da živim… Da postojim… Da letim… Da plivam…Zaljubljena u ljubav. Oduvek. Svesna da jedino ona ima snagu probuditi čuda. Vezati i zavezati za večnost. I zašto onda ne slaviti dan u kojem se probude svi oni skeptici koji kažu da je nema, a žude za njom više od svih drugih. Sada ja bojim misli crvenim notama, običnim malim sitnicama, pogledima i osmesima, za sve one koji bez straha vole iz sve snage. U inat sivilu. U inat život…Za sve što si izgubio, dobio si nešto novo. Za sve što si dobio, izgubio si nešto drugo. Sve zavisi od tvog pogleda na svet. Sve zavisi od našeg pogleda na svet..