Polu ljudi

Mnogi žive poluživote jer nemaju hrabrosti da gledaju u sunce i da sanjaju… Puze kroz život kao beskičmenjaci… Vuku repove iz prošlosti, drže se slepo prošlih dana, prošlih iskustava, ne naučivši ništa. Žive češkajući svoja muda (koja su sve manja i manja) i kukajući obmotani svojim samosažaljenjem, praveći tako sami sebi nove rane, kopajući nove provalije u koje upadaju… Ljudi koji ne vole Istinski sebe, i koji ne znaju da vole ni druge ljude… Ljudi koji žive u strahu, koji brinu da drugi ne otkriju ko su oni zaista i šta će ko o njima reći… Ljudi koji ponavljaju tuđe naučene šablone ponašanja, samo da bi se stopili i tako upadaju u nove greške i nove probleme… Ljudi koji žive ni tamo ni ovde, razapeti između sebe i sveta… Pokušavajući da ugode svima, a najviše onima koji su im najviše bola naneli… Ljudi pogrešnih odluka… Ljudi kukavice, koji se plaše ljubavi i života… Ljudi koji hodaju linijom manjeg otpora, ljudi koji guraju glavu u pesak, bez smelosti da poglesdaju u budućnost, da se prepuste i budu srećni. Polu ljudi, polu čoveci… Površni i nedovršeni, neostvareni ljudi, bez hrabrosti da žive, da budu srećni sada, da vole…. Mnogo je takvih ljudi… I previše…

A ja sam kompletna žena… I ne želim da gubim vreme čekajući i noseći nečije breme… Ja želim da živim sa osmehom na licu, da volim skroz na skroz, čista i otvorena srca, jer samo tako i mogu da živim, samo tako mogu da budem srećna, i da volim sebe!