Села

Села су нам пуста,

шипражја густа,

Домови празни,

Шљиваци запуштени,

Њиве необрађене,

Баште непосађене…

Тужно, све је  тужно…

Постало нам неважно…

А тамо јужно,

претежно

и скроз бесрамно,

много тога напуштено,

ситуација алрамантна,

поражавајуће фрапантна,

и прилично шокантна.

Закључане куће,

са палим крововима,

поломљена окна,

празни салаши и амбари,

празне штале,

кокошињци и свињци,

не чују се јагањци,

не виде се дечији увојци,

не играју шугице девојчице и дечаци.

Све населили мољци.

У даљини брежуљци.

по њима више не ходе опанци,

не трчи момак девојци…

Тужно, све је тужно…

Раширили се шевари,

Пусти хектари,

Отишли коледари,

нико више за село не мари.

Самоћа и беспуће,

само по нека птица зацвркуће.

Да су знали наши стари,

како ће да стоје ствари

каква судба село чека,

да ту неће бити праунука,

да ће нека бити без човека

велика би била њихова мука,

другачија би била порука,

за сина и унука.

Можда би их више учили,

Већу љубав у њима усадили,

да огњиште воле,

па их храбрили,

по потреби и корили,

зборили и наговорили,

све само да би на селу остали,

да нам се домови не би испразнили.

Тужно, све је тужно…

Сви смо се изгубили…

Погледи нам замаглили.

И оно мало што је остало,

Видим радо би негде отишло…

Заборавили…

Себе изневерили.

Људи се извитоперили.

Нисмо се калили,

Већ се предали.

Све се изродило,

Лоше се наметнуло…

Тужно, све је тужно…

Ми патимо…

А да се на село вратимо,

Себи повратимо,

И посла  латимо,

да сви оживимо.

Време је да схватимо,

Па да се заинатимо

И преобратимо.

Градове напустимо,

Дворишта очистимо,

Да куће заживе,

Да нам се зелене њиве,

Да баште посадимо,

Да се освестимо,

Да своје име осветлимо,

да деци будућност добру оставимо,

да све на своје место поставимо

и неправду према селу исправимо.