Čovek sa šeširom

Čekam bus već sat i petnaest minuta, napokon dolazi. Jedva ulazim, prepun je. Gužva, ljudi umorni i nervozni. Jedan momak spava oslonjen na šipku, svi ostali zamišljeni sa pogledima uprtim tamo negde, u daljinu. Pomislim gledajući ih, sigurno gledaju u neku bolju prošlost, u bolju budućnost više niko ne veruje. Jad, beda, beznađe su zavladali. U očima im vidim izgubljenu nadu. Nema osmeha, nema nikakve mimike na licima samo prazni pogledi. Vreme je stalo… Ne nije stalo, vraćeni smo mnogo godina unazad. Vraćeni ili bačeni na đubrište beznađa i očaja. Gledam ih i pomislim, možda i ja tako izgledam njima. Možda i moj pogled izgleda prazno i bez sjaja u očima. Brzo nameštam osmeh ali još brže spuštam i pogled. Ne mogu da se smešim kad mi do smeha nije. Podižem glavu stisnutih usana, jedam čovek mi privlači pažnju. Čudno drži ruku, da baš čudno… Podiže je. U stvari ne podiže je, već je vadi iz ženske tašne, i spušta u svoj džep. Pa on je džeparoš. Dreknem: Držte džeparoša, to je taj čovek sa šeširom!

Advertisements

Poezija života

Ponekad je samo potrebno da se malo pomerimo, poguramo sebe i da počnemo da cenimo život i ono što imamo. Danas su ljudi izgubili veru, ne veruju više ni u šta. Većina je nedosledna, sve razume pogrešno, moral pao na niske grane… Izgubljeni identiteti, izgubljeni ljudi, izgubljene draži, izgubljeni slučajevi… Svi su postali žrtve svojih zaključani srca i uskih umova. A svi možemo biti srećni, samo ako to želimo. Svi možemo nositi radost sa sobom. Umesto da budemo žrtve života, mi možemo biti rešenje. Možemo zaboraviti na ono što nas boli i skoncentrisati se na ono što nas raduje. Umesto da dramimo, mi možemo da verujemo i da se pokrenemo. Budimo zahvalni… Ostavimo svoj ponos iza sebe i priznajmo da nam je teško i da nam treba zagrljaj. Ponekad, nekome ko je tužan samo treba naš osmeh da se pokrene. Naš osmeh oblikuje dan i oblikuje dobre stvari. Osmeh je čarolija… Čarolija koja greje svet oko sebe… Vidite sija sunce… To je od osmeha, doneo je sunce i obasjao sve oko sebe. Osmeh donosi sreću… A sreća nam svima nedostaje. Svi mi možemo biti osmeh i boja za ovaj svet. Zato se smejte ljudi, delite svoje osmehe. I kad nemate ništa, vi se osećajte kao da ste puni svega. To se hrabrost zove. Neka pobegnu od vas svi oni koji istinu ne vole. Vi stavite samo osmeh na lice i ne gubite volju. Ostavite sve što nije bitno više. Živite i verujte Otvorite svoje grudi, bez straha budite nasmejani. Neka vas reka života nosi, ne razmišljajući o porazu ili pobedi. Opet se ponavljam ali život vredi samo za one koji imaju hrabrosti da sanjaju. Navigacija je u vašim rukama, vi upravljate svojim životom. Život stvaramo sami.

Važna je naša istina i sloboda da budemo slobodni. Sve bolje izgleda kada volimo i kada se smejemo. Sve je lakše kada se razumemo, bez izgoovrenih reči. Osmeh je efikasniji od svega. U zaturenim i izgubljenim stvarima, vi sada pronađite osmeh, zaboravljen san, igubljenu veru i krenite u novi život… Samo iskreno pred sobom i pred drugima. Iskrenost oduševljava više nego svaka smišljena i promišljena reč. Zato poete moje, život u ruke svoje. Okrenite novi list. Sve nas čekaju nove stranice, da ispišemo poeziju svog života.

Neće meni niko da krade mene

Svako od nas ima nekoga kome je ludo verovao i dao sebe a taj neko nas izdao i pocepao… Pocepao na komadiće kao prazan list papira, kao nepoželjnu fotografiju… Srećom čovek je jači od kamena, preživi sve i svašta. Kada nam se desi tako nešto, prvo trebamo upitati sebe: ” Da nisam možda ja, sam sebe izdao/la?” Zapitajte se… Da nismo možda sami sebe prodali? Za male pare, jeftinim ljudima. Nekako ja uvek sebe krivim, to je bio ipak moj izbor, moja odluka. Za utehu sebi kažem: “Vi ste izgubili! Izgubili ste mene!”

Ja ću sada iz dana u dan da biram ko ću i šta ću biti. Postaću ono što sam ja izabrala. Ja sam svetlost koja osvetljava moj put. Znam čemu težim i neću opet izdati sebe… Neću nikada više izdati sebe. Moja mašta i moji snovi su moje najveće bogatstvo. Često sam bila ljuta na sebe zbog svojih maštarija. Terala se da odrastem… E, kako sam grešila… Sada znam… Samo biti svoja i verna sebi. Neka um raste, neka srce raste, neka duša ratse… Ali i moji snovi neka rastu. Da maštam, da letim, da putujem. Neću slušati više ušima. Ono što uđe na jedno uvo, propustiću odmah na drugo. Neću više gledati očima… I ako vidim nešto sa njima, neću im verovati. Slušaću samo svoj unutrašnji glas i verovati očima duše. Brišem prošlost kao pogrešnu iluzju, kao sećanje na zamku u koju sam slučajno upala. Brišem prošlost kao trag na jedno pogrešno putovanje. Teram je do sebe kao dim koji mi smeta i štipa oči. Za mene prošlost više ne postoji.

Postoje ljudi koje nikada nisam srela i osećanja koja nikada nisam osetila… Postoji puno mesta gde nisam bila i puno toga što nisam videla. Ima još puno snova koje želim ostvariti i još puno realnosti koje želim živeti. Želim svim srcem da sve to osetim, saznam, vidim, doživim… Hoću da se divim svetu, čudima oko sebe. Hoću da se čudim i dalje kao malo dete. Znate, ja se ljudi moji radujem besplatno. Hrabra sam a za sreću je to najvažnije. Neće meni niko više da krade mene. Pravila svog života od sada pišem samo ja.

Vidite, ja sam neposlušna žena. Hirovita, fascinatna… Jednostavna, obična… U meni je sve što ja hoću. Imam svoje mišljenje o svemu, dobro skoro svemu… Svakako u meni je inteligencija koju morate saslušati. To očekujem od vas, to tražim od vas.

Baba, najbolja domaćica u selu

U našem selu bila jedna baba. Volela je sve da vidi i sve da zna. Išla tako od kapije do kapije i gledala šta se gde dešava. Kada bi je neko pozvao unutra, ona bi odgovorila:
„Nemam ja vremena da ulazim po tuđim kućama, ja sam najbolja domaćica u selu!“
Ona je bila baba našeg prijatelja. Često smo sedeli kod njega. Jednom zgodom, sedelo nas dosta kod njih za stolom, pa i moja devojka i ja. Naravno, i baba je bila tu. Ispružio ja noge ispod stola i mazim ovu moju. Mazim je ja, a ona ništa, ne reaguje, ni da me pogleda. Kad se baba okrenu prema meni i reče:
„Slušaj, sinko, prestani više, skinu mi čarape, a ja sam najbolja domaćica u selu!“
Svi se dadoše u smeh, a ja da propadnem u zemlju. I nastavi baba:
„I da znaš, vid’la sam te ja. Svaki dan mi zapišavaš banderu, zato mi nestaje struja. To više ne može tako, jer ja sam najbolja domaćica u selu!“
Prijatelj je sve pokušavao ne bi li oterao babu iz sobe kad smo mi tu, ali ništa nije palilo. Jednom je i pornić pustio, a baba vrisnu i stavi ruku preko očiju, al’ razmakla prste, gleda i kaže nam:
„Iju, deco!!! Ne gledam vam ja to! Puu… Uuu… Uuu… U usta ga stavi! Proguta ga!!! Fuj! Fuj! Jel ovo drogirano? Iju!!! Kol’ka joj pizda! Joooj!!! Šta sve neće na ovu televiziju da stave. Ajooj! Pu, jebem ti mater! Vid’ joj sisurina! Puj, bre, puj! Uuu… Al se natrćila! Ovo ludo i drogirano! Fuj! Vidi kaka je! Ajoj! Aaa! Joj! Jooj! Vidi, u guzicu, pa u usta! Pa ko to meće na televizor? Ajooj! Pu!!! Fuj! Vid’ je? Fuj! Deco, ne gledam vam ja ovo! Ja sam najbolja domaćica u selu!“
I odgleda baba ceo pornić.
Jednom se mi dogovorimo da svi uđemo i zapevamo: „Dobro veče, bakice“. I uradimo to:

Dobro veče, bakice,
poslala nas mama,
da pitamo kako si,
da ne budeš sama.
Kako ti je reuma,
boli li te glava?
Mi smo došli tebi
da ne budeš sama!
Baba nas pogleda i reče:
„A vi ste svi poludeli, idem ja. Ja sam najbolja domaćica u selu!“
I ode baba. Nije je oterao pornić, ništa nije palilo, ali dečja pesma je otera. Od tada smo svaki put kada bi ona ušla, zapevali tu pesmicu, a baba bi brže – bolje rekla:
„Idem ja, imam posla, ja sam najbolja domaćica u selu!“
Našli smo joj napokon caku!

 

3pričeizmojeglave

Danas dodirujem život

Danas dodirujem život…

Dodirujem ga svojim prstima.

Dodirujem ga svojim rukama…

Rukama očvrslim od rada.

Danas se smejem životu…

Smejem mu se svojim usnama.

Usnama iskrivljenim od bola.

Smejem mu se svojim očima.

Očima sa kojima sam plakala

i svoju tugu izbacivala.

Smejem mu se pogledom,

koji je video sve nepravde

ispred mene bačene.

Danas znam, ono što nisam znala.

Danas sam postala,

ono što sam uvek bila.

Danas vidim ono što sam uvek gledala

a nisam videla.

Danas pokazujem sve što sam oduvek osećala,

ali sam vešto krila.

Jer ja sam veštica i vila.

I ja sam sve ono što sam dala i dobila.

Ja žena sam,

i željna sam ljubavi,

i gladna sam nežnosti…

Spremna sam sebe davati,

ali i uzimati.

Danas dodirujem život…

Dodirujem ga celom sebe,

jer znam…

I shvatila sam…

I videla sam…

I naučila sam, šta je važno

a šta je lažno.

Danas dodirujem život…

Dodirujem ga i živim ga.

 

Ponekad

Ponekad… Ponekad voliš nekog više nego sebe, a da toga nisi ni svestan… Ponekad neko voli više sve druge nego tebe, a da to i ne znaš… Ponekad veruješ a ne treba… Ponekad ne veruješ a trebalo bi… Ponekad… Priča i slučajeva ima raznih. Života punih i života praznih. Ponekad uzmeš a ponekad daš… Ponekad sve znaš, a ne želiš da znaš… I uporno zatvaraš oči, dok jednom zbog toga o zid ne udariš… Razmisliš, i rešiš da se promeniš. Tada ti neka misao iskoči, pa ti otvori oči. Probudiše se, razbudiš se… I shvatiš sve, upitaš sebe: ”Kuda to ideš, bre?” Počneš da gledaš samo ljude dobre. Batališ one loše, što te samo troše. I nastaviš svojim putem da hodaš, više sebe tako lako ne daš. Odlučiš da se svakom novom danu raduješ, da ga sa osmehom dočekuješ. Ponekad…

Ludilo

Da li ste nekada pomislili u sebi: ”Gde sam ja ovo? Kakvo je ovo ludilo oko mene ili sam ja samo okružena ludacim?” Ludaci koji su vrlo pametni i imaju sposobnost da vas naprave ludim. A vi se samo ućutite jer ste shvatili dubinu njihovog ludila. Oni su toliko duboko ludi, da ste nemoćni pred njima. Oni su toliko slatki i fini da vi postajete besni, usred svih tih ludaka koji vas okružuju, i vi izgledate najluđe. Tada shvatite da ste nemoćni… Ludake ne možete pobediti u njihovom ludilu. Oni vas okružuju i dahću vam za vrat. Bez želje da sudim njima i njihovom ludilu, ja sam pokušavala da ih razumem ali sam ostajala zbunjena. Sve je bilo nejasno i toliko ludo, da se nisam snalazila… Samo sam gledala i izgledala luđe od svih. Ne znam razlog mog osećaja krivice i zašto nisam mogla da im kažem “Ne!” Možda nisam htela da ih razočaram… Nisam htela da dođe do nesporazuma… Posumnjala sam u sebe, možda sam ja luda i gušim se u svom svetu realnosti… Možda sada treba da umrem među njima, da bi se rodila nova ja… Nova i luđa od svih njih. Možda sam ja i luđa od svih njih… Previše luda, da bi se računala kao luda. Možda stojim na granici dva luda sveta, mog i vašeg… Možda sam ja kolekcija svih ludila… Menjam smisao života. Ne mogu više ovako. Previše pitanja i previše možda. Ja ne mogu biti ništa, u meni previše svega. U meni sva ludila sveta i svi snovi sveta. Ne uklapam se… Znam to. Ali ja imam volju da idem dalje a to je sve što mi treba. Neka su ludi ljudi oko mene ali moraju biti dobri. Samo dobre ludake puštam u svoj svet. Ležim sada na krilima ogromnog labuda, gledam u nebo i plovimo ovim okeanom od života… Nije sve ružičasto… Vadim jedno po jedno pero i ostavljam tragove iza sebe… Ja se ipak nadam, da je neko razumeo sve ovo… I šaljem svoju nadu u ovaj ludi svet… Ne želim da moj život bude uzaludan. Znam da ne znam sve… Znam da tek učim da razumem… Ostavljam vas sada, ja moram da idem tamo gde verujem da je bolje, tamo gde ima manje tako ludih ludaka. Ne, ne sudim ja vama i ne želim to breme na sebi. Moja stvarnost je drugačija, naša izvesnost nije ista. Ja učim da budem slobodna od svih vas, da verujem pre svega sebi. Samo ja sama, mogu usrećiti i rastužiti sebe. Moje ludilo je samo moje. Ne dam ga više nikome. Ovo je moja odluka, o mom životu. Reagujem samo na svoje želje. Da… Bio je ovo još samo jedan trenutak mog ludila… Mala revizija mene i mog života. Podržite me ili odstupite. Ja ostavljam svoje tragove iza sebe.