Moj današnji dan

Biću kratka… Ustala u pet… Sela da popijem kafu na miru, da se razbudim… Nestala struja… Spremala se za posao u mraku… Radila… Pošla kući nešto pre pet. Čekala bus 20 minuta… Taman sela, kažu sudar… Nekih pedeset metara milili narednih 20 minuta, parče od 27 Marta do Cvijićeve… Da bi izbegao gužvu, zbog sudara, nije skrenuo u Cvijićevu već napravio krug oko Hale Pionir i izašao na Ruzveltovu… Odatle se spustio u Dimitrija Tucovića… I sedim ja tako… Sedim… Sedim prvo sedišta iza šofera ali ono okrenuto ka ostatku busa… To je na točku a između tog mog sedištai šoferske kabine prazan prostor gde obično neko dete sedne… I čujem ja neke čudne zvukove… Ne provaljujem šta je to… A to je još počelo dok je bus milio onih 50 metara.. Mislila sam da nešto sa busom nije u redu zbog stani-kreni… Međutim to se nastavilo i dalje kad je bus krenuo normalno da vozi… Bum ,tras, cangr, zvek, zvrk… Stvarno ne znam da imitiram taj zvuk… Okrenem se da vidim šta je to, jer počinju da me čini strašno nervoznom svi ti glupavi zvukovi… Kad iza mene na točak sela gospođa jedno desetak ako ne i više godina starija od mene i na telefonu igra igriicu… Sa sve zvučni efektiiiii… Uuuuuuuuu… Počinjem da se preznojavam… Na svaki novi zvuk kao da doživim mini strujni udar, naježim se i počne pljuvačka pojačano da mi se luči… Govorim sebi smiri se… Ignoriši… Ćuti… Ćuti Zorice… I u sekundi pomislim : “ Pa zato što su ljudi ćute , zato se i dešavaju ubistva!” El ću je ubijem, el ću joj reknem? Nisam ubilački tip, rećiću joj… Polako se smirim, okrenem se k njojzi i finim kulturnim glasom joj kažem: “Izvinite, postoji opcija, isključiti zvuk.!.. Bledo me pogledala ali me i poslušala… Uf… Čujem da su još neki uzdahnuli sa olakšanjem… Jedva čekam da stignem kući i odmorim se od svih zvukova… Ulazimo u Mirijevo a ono celo u…. Celo u mraku jbt… A ja na sedmom spratu. E tad mi je pao mrak!

P.S. Kažu par dana ćemo biti tako bez struje po ceo dan 😀