Nema reprize

Previše ljudi se izgubi iza “ako” ili “ali”. Život je sada. Sada treba da ga nosimo i živimo. Ili smo tu ili nismo. Bar tako je u mom životu, ili ste u njemu, ili niste. Nastavljamo put dalje… Zajedno ili svako svojim putem… Zato nema “Ako “ i zato nema “Ali”. Ljudi se kriju iza reči. A reči su najsigurniji način da budemo negde drugde… Naučimo da živimo sa izazovima i problemima. Jer sve jednog dana postane prošlost a mi se onda kajemo šta smo propustili, i kasno shvatimo da je rešenje bilo jednostavno. Nema izgovora. Naučimo da oprostimo sebi greške ali naučimo i nešto iz njih, i naučimo da ih ne ponavljamo! Oprostite sebi nepravde koje ste možda naneli drugima ali i naučite da ih ne činite više. Naučite da prepoznajete stvari u životu na vreme. Sprečite postojanje onog “ drugi put” Nema drugi put, nema ponavljanja. Život nema reprizu!

Advertisements

Tišine

Postoje tišine koje nam stvaraju neviđenu buku u glavi… Kada svi zvuci postanu ravnodušmi i malodušni, monotoni kao kapi sa pokvarene česme… Tišine koje odjekuju kao najužasniji krici… Tišina je strah… Najveći strah… I spotaknem se o svoje snove a zatim se spotaknem i u svojoj stvarnosti… Ne znaju to oni koji hodaju putevima daleko od mog… U pravu sam i grešim… Plačem i smejem se… Naljutim se i oprostim… Padnem i ustanem… Bez interesa živim svoj sud… Ni savršena, ni posebna ali moj život ima smisao… Moj život sa mojim tišinama…
Lako je shvatiti da nisam kao ostali… Samo pogledaj u moje oči koje se smeju… U njima je i moje srce i moja duša… Istina je da nismo svi isti… Svako je poseban za nekog posebnog… I svako postane čaroban za onog, kog je čekao i tražio…

Drugačija od drugih… Pričala protiv vetra, izgubljena sa svojim mislima… Stvarala tišinu u oluji… Budila se kad je sunce zalazilo i plesala neki svoj ples na mesečini… Popunjavala nebo svojim nemim rečima, koje niko nije čuo… Spavala na stepenicama između oblaka i zemlje… Prepuštala se slučaju i slučajno naletela na tvoj poljubac… Živela u svakoj misli i svaka misao je bila važna za mene… Ponekad previše dobro, da bi bilo istinito… Ponekad previše okrutno, da bi bilo istinito… Gubila se u minus fazi, kad bi vreme teklo sporo… Imam strahove i plaše me… Ali strahovi i pomažu, uče nas… Nije dobro kada nas parališu… Strahovi nas teraju da se borimo… Boriti se znači dati sebi na vrednosti… Bez borbe, mi nismo vredni, ništa nije vredno… Borba daje smisao, da je nešto važno i vredno nje… Ljudi se pitaju ”Zašto?”. A ja vas pitam, ” Zašto, ne?”. Jer ako želimo, ako čujemo, ako hoćemo… Mi moramo da se pokrenemo… Ništa niije nemoguće… Samo zatvorite oči… Slušajte tišinu… Slušajte i svoju buku… Neka vas pokrenu… Neka vas pomere sa te tačke učmalosti i ravnodušnosti… Neka vaša tišina i vaša buka, budu vaše učiteljice… Ustanite, budite, uprkos svemu se probudite i krenite, živite…
Večnost je u nama, lepota je u nama… I tišina će zapevati pesmu u vašem srcu… I kada sam sama unutra, u sebi, ja sam ja… Neizreciva pesma od mirisa, osećaja, snova… Ja sam beskonačni izvor za svoju tišinu i svoje misli… Ja sam i tvoja pesma u svežoj večernjoj ekstazi… I ja ti pevam… I pevam u svom srcu i svojoj duši za sve vas… I ćutim… Jer moja tišina sada peva… Moja tišina je moja večnost i ja pobeđujem uvek…Uprkos svemu…

Volim život

Čemu sve? Čemu odupiranje, i čemu kajanje? Čemu sve ono što nas ubija? Čemu snovi ako ih ne živimo? Čemu disanje ako ne udahnemo život? Zašto gledamo kada ne znamo da vidimo? Kako da osećamo, kad ne osećamo srca ritam? Zašto slušamo, kada ne znamo da čujemo? Koji je smisao života, ako ne vidimo i ne shvatimo svoj put? Čemu vreme, kad ne znamo da uživamo u trenutku? Koga i kako voleti, kad ne volimo sebe? Zašto dozvoljavamo da nas život ismejava i da nas vode naše strahovi i nesigurnosti ? Zašto sve samo na pola? Zašto i čemu sve ako nema ljubavi?
A možemo samo jednostavno živeti i voleti… Biti ono što želimo, bez obzira na sve ostalo… Biti slobodni… Svaki dan birati radost i ljubav živeti.

Kada pogledam iza, na sebe, na tragove svog života ja vidim bol. I vidim sebe nasmejanu… Svi mi se rodimo i umiremo sa bolom a ponekad najveća bol nam donosi najveća otrežnjenja, i najveće radosti. Bol bi trebao da nam otvori oči, da cenimo sve ono između, sve trenutke radosti. Sa bolom se rodimo, živimo i umiremo. Najveći osmeh, krije i najveći bol. Mudar čovek je naučio, šta je važno, ne prepustiti se, ne predati se. Davno su mi lekari rekli: „Nauči da živiš sa bolom.“ Naučila sam. Radujem se svakom trenutku svog života. Uveče se zahvalim na divnom danu, ujutru se budim sa osmehom i verom u divan dan. I srećna sam, i smejem se… I imam radosti oko sebe, i imam u sebi radosti i ljubavi da grlim sve oko sebe. A to je ono što je važno! Grlim život a on grli mene. I napravi se tu selekcija, odu svi oni koji ne mogu da podnesu tu radost što je bol nosi sa sobom. Odu svi oni što nisu naučili šta je i ko je važan. U nama je i bol, i sreća, a šta će pobediti, mi biramo. Ja izabrala da budem zahvalna i srećna a život me nagradio ljudima prepunim ljubavi. Znaju oni ko su, volim vas.  Sami ne možemo.
Živeti sa bolom i doživljavati da vam nepoznati ljudi kažu: “Vi ste sunce, vi ste uneli radost u ovaj prostor.” , pa gde ćeš veće radosti?

 

Volim život! Zato sam neprilagođena… Zato mi je ponekad teško.. Zato me ponekad niko ne razume… Volim život i zato posle svakog pada ustanem… Zato se smejem… Zato znam da se radujem… Zato sam zadovoljna sitnicama… I zato sam svoja… Niko me ne može kontrolisati.

Svi mi

Svi mi moramo nekada da pobegnemo… Da pobegnemo od sveta, od sebe… Svi mi, moramo nekada da pobegnemo, da bi smo videli ko će ići za nama…
Svi mi ponekad šapućemo… Izgovaramo tihe reči sebi u bradu… Svi mi nekada razgovaramo sami sa sobom… To mora tako, jer samo tako znaćemo ko nas zaista razume…
Svi mi donosimo i pogrešne odluke… Povlačimo ponekad pogrešne poteze… Pravimo katastrofalne izbore… I to mora tako, samo tako ćemo znati ko je tu da nam pomogne…
Svi mi ponekad, moramo da pustimo ljude do kojih nam je stalo… Samo tako ćemo znati da li im je njima dovoljno stalo da se vrate nama…
Svi mi moramo ponekad da se suočimo sa bolnom realnošću… Da budemo prevareni lepim rečima i iluzijama… Da osetimo gorčinu poraza… Da istrpimo sarakastične poglede zadovoljstva… Svi moramo imati različita iskustva… Samo tako možemo izvući neke zaključke… Samo tako možemo otvoriti nove horizonte u svom životu… Samo tako možemo posrtati mudriji… Možemo biti, neko ko je naučio! Samo tako možemo biti vredni života!
Svi mi možemo krenuti od sebe i podariti ovom svetu dobro i ljubav!

Život se troši

Život se troši… Šta god da radite, radite srcem. Tako ste najbliži životu. Uvek je bolje rizikovati i možda se razočarati, nego propustiti sreću. I nikada se nemojte menjati zbog drugih. Ne dozvolite ikome da vas promeni. Nedajte nikome tu moć! Nećete uvek biti nagrađeni. Nekada ćete i vi platiti račun. Ali sve je bolje nego nositi masku!
Život se troši… Zato negujte sebe i boje u sebi. Svi mi smo deo beskrajnih boja univerzuma. Sve te boje nas obavijaju i čine život. Sve te beskrajne nijanse postojanja nas. Pustite život da teče, da vas obavija, okružuje. Neka teče reka jednostavnosti i ljubavi. Mi samo treba da se prepustimo toku.


Život se troši… Svi se gubimo u svojim emocijama. Gubimo se sa izgubljnenim snovima. Gubimo se u izgubljenim mislima. Gubimo se na putevima koje ne poznajemo. Gubimo se jer rizikujemo sve. Izgubimo se i opet se nađemo. Ustanemo, počinjemo ponovo da hodam, trčimo sa osmehom. Gubimo se i učimo, rastemo… Kao mala deca, jer mi za život to i jesmo. Gubimo se i ponovo nalazimo svoj put.

Život se troši… Zato uživajte i živite!

Vi ste odgovorni samo za sebe!

Danas sam se probudila nova ja. Reći ću ljudima da je sve to bila sudbina. Naučiću se na sve… Sreća se uči, kao i sve ostalo. Ako gledamo na život svetlo, naš život postaje svetlo. Svetlo za nas i svetlo za sve oko nas. Kada bi svi pratili samo svoje srce, svet bi bio jedno predivno mesto za život. Međutim, mnogi su zaključali srce i vodilja im je interes… Mnogi ne žive u skladu sa sobom. Strah vlada… Strah suočiti se sa sobom i pogledati u sebe i videti istinu. Ljudi zaraženi virusom mraka koji ćute i guše se zbog predaje zlu. Ljudi koji su se predali, zatvorili, prihvataju i ćute. Predali se monstrumima…

Kopali su po mojoj duši… Ostavljali duboke tragove… Ožiljaka previše možda… Pokušavali su sve da me zaraze. I svake zore sam stavljala masku da sakrijem nesanicu… Delila sam osmehe ljubaznosti, ne bi li sakrila tugu… Osmehivala se životu bez horizonta… Rođena da živim i umrem, negirajući svoju slabost koja je bila moja najveća snaga. Negirajući osećaj nemoći, negirajući sve praznine i sva nedostajanja a oni me napravili jakom. Ostavljam sve uspomene kao tragove na ulicama života… Ćutim… Ćutim i volim svoju tišinu… Ko voli svoju tišinu, voli i istinu života… A istina je takva, kakva je… Morate je sami otkriti jer ona živi u vama.

Sada znam… Jutros sam ustala, nova ja… Pogledala sam svoj odraz u ogledalu života… I ne pregovaram više sa sudbinom… Ja joj se predajem… Prodavala sam svoju ranjenu dušu, za nešto jalove, osakaćene snage… Više ne… Predajem se sudbini… Predajem joj se da me odvede na mesto gde ću ispuniti svoje snove… Odbacila sam strahove. Otvorila se… Nova ja. Upoznajem se, učim, menjam se… Probudila sam se, nova ja. 

Započnite proces buđenja. Okrenite se svom unutršnjem… Okrenite se prirodi… Okrenite se dobru. Ovo je zahtevan proces i ovo je samo za one koji su spremni da čuju, vide… Ovo je za one koji su spremni!

Vi ste odgovorni samo za sebe!

Mali savetnik kako da privučemo turiste u Srbiju

Da, razmišljam nešto juče i sada se setih. Da je neko kao ovi naši retadrdi na vlasti,na primer u Italiji, krivi toranj u Pizi ne bi postojao, već bi se  vijorio jarbol! Ajfelov toranj bi pod obavezno bio srušen a tu bi nikao Pariz na vodi! I tako… Ma ja sam baš glupa! Pa valjda naša vlast zna šta radi! Ma nisu oni loši, oni smislili krivi toranj Beograd na vodi. Dve atrakcije jednim udarcem! Ali ček Savski most će prebaciti u Zemun i spojiti ga sa Velikim ratnim ostrvom a tu će da prebace spomenik oslobodioca Beograda, neće samo Njujork da ima svoj kip slobode, imaćemo ga i mi. Biće to napredna nezavisnost dela Srbije (ono što ostane od Srbije). Ma sada ću ja njima dati još ideja, Delibatska Peščara, tamo pod hitno ima da se napravi piramida i veća i starija od one u Gizi. Negde u Šumadiji da se krene sa gradnjom Tadž Mahala ali crveni da bude, jer je to boja ljubavi, na rados, a i da nas ne ureknu oni indijci! Kalemegdan obavezno da se renovira i na svaku kapiju po par lavova da se stavi. One kamene zidine da se sruše i ograda lepa i nova od belog mermera da se metne! Jedna velikaaaaaaaaaaaaa.. Grand Arena na Košutnjaku, da oni iz Sidnejske opere puknu od zavisti i muke! Sad se mučim da smislim kako Kineze da zajebemo sa Kineskim zidom? Ako neko čuje da na Ali ekspresu ima kineski zid neka mi javi odma! Odo ja sada do Slavije da slušam nove Pink hitove na fontani, da odmorim misli malo, ako me nema, možda sam se udavila tamo. Toliko od mene, mLogo sam napregla mozak!