Život

Ljudi smo… Imamo krize… Imamo žute minute… Imamo trenutke kada potonemo i ne vidimo izlaz, kada je sve crno i bez smisla, kada osećamo nemoć, ne vidimo izlaz.. Plačemo, očajavamo…  Lomimo se na hiljadu komadića, nestajemo… Tonemo…

Tada recite… Kukajte, plačite,  vrištite, zovite u pomoć… Uhvatite nekoga za ruku i dajte da vas neko uhvati, zagrli, povuče gore.. Ne predajte se… Borite se… Život je jedan… Život ima smisao. Često nam je taj smisao ispred nosa ali smo slepi da ga vidimo. Često se uplašimo od tolike sreće i bežimo. Često smo prevelike kukavice da se suprostavimo okolini i predrasudama.

Život je jedan, prilike se ne ukazuju tek tako. Život nema reprizu… Zato se borite… Čvrsto zgrabite vaš život , vašu sreću, vašu priliku. Krenite… Ne čekajte da se budućnost desi. Krenite hrabro, suprostavite se… Malim koracima krenite ali krenite… Malim koracima  krenite i shvatićete da često jedan korak vodi ka drugom, tj. da jedna stvar vodi ka drugoj i da prilike počinju da stižu kao odgovor.

Živite sada u ovom trenutku. Život je jedan ❤ ❤ Zgrabite ga za mudooooooooooooooo..  ❤ ❤ ❤ ❤

859283_815364998492052_597552589597253070_o

Advertisements

PUTOVANJA

I svaki dan tražim niti razuma u sebi. Ne nalazim ih… Zamrsila sam se u vašim lažima i izdajama. Zamrsila se i izgubila sve niti razuma. Samo moje oči sijaju. Oči koje vole. Moje oči što traže lepotu života i mirišu boje ljubavi. Umorna sam od vas i vašeg kukanja. Ne sviđaju mi se maske koje nosite. Vi ste zarobljeni u zatvoru svog života, a ja hoću da se smejem. Zamrsila sam se opijena lažima. Svaka reč ima težinu, to ste izgubili iz vida. Svaka vaša reč je bila oštrica mača zabodena u moju osetljivost. Moje grudi to ne mogu da nose. Umorna zbog vas. Ja sam duša za osmeh rođena. Ja svetlost sam, ne vucite me više dole. Ponos vam ukrade sve radosti, ne vucite me na svoje dno. Neću više da gubim sebe. Neću da gubim danas. Predugo sam živela u svojoj usamljenosti sa vama. Poklonili ste mi apatiju. Neću… Radost je u meni. Neću da budem vi. Hoću da živim, da se smejem. Svojom magijom vas brišem iz svog života, zaustavljam ružno vreme, nerazumno krećem dalje sama. Rasplićem sve niti i bacam. Krećem na novo putovanje.

Putuje život. Putuje kroz ovaj dan. Nižu se događaji, smenjuju raspoloženja… Namere iz srca, ideje uma, a sve ometano signalima iz duše. Putuje život… Putuje iz dana u dan. Smenjuju se patnja i radost… Da li da plačem ili da se smejem, odlučiću ja. Putuje život, a mi treba da učimo. Mudrost je u nama.

29994211_1877891215556428_1253327616_o

 

Luda žena o ženama i nasilju

‘Ma, ti nisi normalna! Ma, ti si luda žena!’ To sam najčešće čula od onih koji su pokušali da budu agresivni, od onih koji su pokušali da manipulišu mojom inteligencijom. To sam čula i od onih koji bi pokušali bezobrazno da me ponize i izokrenu stvari u svoju korist a ja to nisam dopustila. To sam slušala i od onih koji su me vređali i rugali se mojim željama i potrebama. To sam slušala od samoživih kukavnih sebičnjaka, koji bi pokušali da gaze moje žensko dostojanstvo a ja se nisam dala.

Da, ja sam luda žena!
Čitam mnogi pišu o ženama žrtvama nasilja, o nasilnicima… Kod nas je sve pogrešno postavljeno, kompletan sistem je loš. Prvo, vlast je nasilna, kao i većina njihovih sledbenika. Većinom su to agresivni ženomrsci. Većinom su to osobe koje ne poštuju žene. Većinim su to sirovine koje tako olako gaze žensko dostojanstvo. Većinom su to osobe koje su umislile da su oni iznad žena, jer su tako naučeni i zadojeni. Većinom… Treba li još da nabrajam? Treba li da kažem da su ovakvi čak i oni koji su u društvu i pred drugima slatkorečivi i ‘poštuju’ žene a u kući verbalno i fizički zlostavljaju žene? Treba li da kažem da smo mi i dalje primitivna sredina u kojoj se mnogi ponašaju kao da su tek izašli iz pećine? Treba li da kažem koliko su svi licemerni i dvolični? Treba li da kažem koliko je sve pogrešno, počev od kompletnog sistema i vrha države? Treba li…?
I još ću dodati ovo… Mnoge žene ne vole i ne poštuju sebe, mnoge žene nisu naučile svoje ćerke da vole i poštuju sebe. Mnoge žene ne vole i ne poštuju druge žene. I naravno da ima dobrih muškaraca, kao i loših žena(očekujem da će neko reći nisu ni svi muškarci loši, kao što nisu ni sve žene dobre), no ovde nije reč o tome. U kompletu smo primitivno i licemerno društvo… Jer ćutimo, jer se pravimo da ne vidimo, jer se to nama ne dešava.
Toliko od lude žene.. Žene koja je luda jer pokazuje svoje emocije, jer priča i staje na put onome što joj smeta i što je ugrožava. Od lude žene koja se ne predaje i ne prodaje. Od žene koja se smeje, raduje, vrišti, plače, pokazuje bes i ljutnju ali ne pristaje na zlostavljanje bilo koje vrste. Pozdrav od žene koja mora da kaže šta misli, koja nije licemerna, koja nema dvostruke aršine i koja je zbog toga mnogo puta nazvana ludom.

Da, ja sam luda žena!

Moja razmišljanja

Ko je pametniji i kome je potrebnija pomoć kukavici ili hrabroj osobi?

Po meni hrabroj.

Evo zašto, kukavice odlično brinu o sebi, one samo o sebi i svojim interesima i brinu, sve drugo što kažu je laž i izgovori, opravdanja da zaštite sebe. Zatim o kukavicama obično brinu i svi oko njih. Jer su se kukavice izborile za sebe. E hrabrima treba naša pomoć i podrška. Hrabrima koji su ustali i krenuli uprkos svemu. Hrabrom čoveku koji je skočio da zaštiti nedužnu osobu je potrebna naša pomoć i podrška. Hrabroj ženi koja se pobunila protiv nasilnika, napustila ga i krenula da se bori za bolji život svoje dece. Hrabroj kuci koja laje i maci koja reži jer štite svoje mlade od budale koja ih udara štapom. Hrabrim bićima je potrebna podrška i pomoć hrabrih ljudi koji imaju muda, bilo da su ženskog ili muškog roda. Kukavice su zaštićene, kukavice se štite međusobno.

Hrabrih je sve manje. Hrabri pucaju. Hrabri nestaju…

Čitam vam priču:

Morate

Život se ne može proživeti tako što će te samo stajati i gledati… Stajati i čekati nešto… Mora se hodati… Mora se zakucati na nečija vrata… Mora duša zauzeti mesto uma… Morate goreti strašću… Morate imati neopisive, lude misli i želje… Morate osećati… Morate se probuditi i pokrenuti…

I zašto ne volite ovu reč ”morate”? To je samo reč, koja vas gura napred, pokreće… Reč koja treba da vas motiviše… Kod vas previše radi sujeta, zato vam smeta “morate”… Vaš ego tada govori: ”E , ne moram!”.

Znam… Pročitala sam vas. I sada ću vam reći…

Baš morate! Jer ako ne uradite sve ovo što vam kaže, vi će te samo gledati kako ljudi odlaze… Vi će te samo stajati i gledaćete u njihova leđa… Ostaćete sami sa svojom samoćom… Propustićete život.

Jedan život imate, zato osmeh na lice, ljubav u srce i krenite napred u novi dan… Morate… 😉

I nebilo vam teško, zapratite me na YouTube 😉 Hvalaaaaaaaaaa ❤

Ne mogu

Jednostavno, čovek ne može promeniti svoje lice… Isti osmeh imaju sve varalice. Ili poštuješ osećanja ili ne… Nema treće. Nema ni sreće… Ostaće samo ono što više ne postoji… Ostaće samo ono što se više ne broji… Tragovi u pesku, što ih vreme briše… Biće sve samo jedan običan kliše… Priča kao i sve druge… Priča koja krije svoje tuge. Nije bilo istrajnosti, samo večite tajnosti… Gledanje u oči i ne prepoznavanje… Uzimanje i davanje…

Meni dan počinje kao večnost… Hvalim sebe pred ogledalom… Gledam svoj osmeh sa tugom. Kad se ljubav oskrnavi, ništa to ne može da popravi… Samo tišina… Ne mogu više da pričam sama sa sobom. Odlazim od sebe… Prihvatam samo male doze, svoje proklete neuroze. Život me udario bez mog znanja… Bez moje dozvole… Slao mi one što ne znaju da vole.

Otvaraju se novi putevi… Mora dalje da se plovi… Slušati srce svoje… Izbegavati one što se boje… Ustani i kreni dalje… Daleko… Što dalje… Šapućem sebi… Ustani i kreni… Odlazi od onih što imaju glavu ali ne znaju gde im je… Odlazi i ne prosvetljuj one, što prosvetljeni nisu. Odlazi od onih što te ne razumeju. Odlazi od onih, što za ljubav ne rizikuju.

Izlažem sebe… Pokazujem svoje ludilo… Zavaravam se… Čekam ono što doći neće… Strast u meni, mi neda da mislim. Sve to je rizik ljubavi… Plamen koji se pali i rasplamsava… Plamen koji će sve u meni da spali… Ne mislim… Ne mislim… Ja samo osećam… Sve iz sebe reflektujem. I dajem… Dajem… Buka od koje ne čujem sebe i ne mogu da mislim… Ne mogu više da tresem svoje snove kroz sito… Ne želim da budem deo ovog meteža…

Život nije audicija

 

Ljudi su skloni da trpe razna sranja. Kako na ličnom nivou, tako i globalno. Najviše volim da pišem onako lično, iz svog iskustva. Naravno, uvek se pripomažem i tuđim iskustvima i stručnim mišljenjima. Na kraju ipak ja donesem svoj sud i svoje mišljenje o svemu.

Živimo u svetu paradoksa. Paradoksa i licemerja. Sredstva masovnih komunikacija vladaju nama. Menjaju naše sećanje, mišljenje, ponašanje… Unose u naš život nemir, menjaju nam pravila, stavove, umove… Toliko alata za komunikaciju, a mi sve gluvlji i sve više nemi. Da li se to samo pravimo da ne čujemo i ne vidimo? Da li smo zaista gluvi i ne znamo da kažemo? Da li osećamo istinu, a bojimo se? Licemerje i strah svuda oko nas.
Vraćam se na početnu rečenicu. Ljudi su skloni da trpe razna sranja, sve u nadi da će se nešto promeniti. U tom čekanju i nadanju ljudi gube sebe i svoj identitet. Treba se nadati, treba verovati… Ali ne beskrajno. Ne u trpljenju. Ne na svoju štetu. Ne po cenu da izgubite sebe i svoju dušu. Znači pružiti šansu, verovati, počekati malo… I reći dosta. Dosta! Dosta sa sranjima! Znate, to je kao žena koja trpi nasilnika. Nije bitno da li je to fizičko, psihičko ili emotivno nasilje. Ona mu oprašta, trpi, nada se… Veruje da će on stati. Da će se on promeniti. Jok! Budale se ne menjaju. Vuk dlaku menja, ali ne i ćud!
I znam da je teško prekinuti taj lanac sastavljen od izgubljenih očekivanja, nadanja, snova… Odluku donosimo samo mi sami.
Ja sam žena, Beograđanka, Srpkinja, pravoslavne veroispovesti, Balkanka, Evropljanka, stanovnica sveta, mrvica u svemiru! Sve to sam ja. I ko će meni da kaže šta sam i šta je dobro za mene? I ko će više da odlučuje o mojoj prošlosti i mojoj budućnosti? Ko će više da krade moje snove?
I zato sada kažem: „Dosta!“

Odlomak iz PUTOVANJA

putovanja_zoja_cover_P