Šta nam to rade?

Rekoh sebi:

„Aj malo sad motaj duvan, taman imaš vremena, blokirali te na fejsu!“

I spremim sve, evo i stoji mi i dalje na krilu sve spremno ali ove moje misli neće da budu mirne i zato vam pišem.

Blokirali me! Uskraćuju mi moju jebenu slobodu govora. Oni po televizijama mogu da lupetaju razne besmisli i gluposti a mene blokirali! Pa da vam kažem nešto:

-Mene nećete ućutkatiiiiiiiiiiiiiiii!

Dobro bre ljudi, da li ste svesni svoje nesvesti? Da li ste zaista toliko hipnotisani da ne vidite šta se dešava? Pričaju o pravima, slobodama…

Alo bre! Aloooo…!!!

Da, neki dobijaju prava ali samo neki! Na račun njihovih prava nama ljudima se uskraćuju prava i slobode! Sve druge misli se cenzurišu! Sve je u službi reptilskih parazita. Porodica se uništava, priroda se uništava, najnovije je da je i  Uvac gurnut u cevi.

Da li zaista želite da ćutite o zločinu koji se dešava na naše oči a svi živite kao da je sve u redu? Svako ko je svedok zločina a ne reaguje je saučesnik u zločinu, to da znate!

Ja ne želim da budem saučesnik!

danas sam prešla preko Save i videla sam da je i njen nivo smanjen a kažu da su po celoj Evropi nivoi reka pali i da brodovi ne plove. Razmislite o tome!

Sad mi pade na pamet, da li oni to od Evrope prave novu Afriku? Novo prirodno stanište za svoje parazite…

Šta nam to rade?

Zavojsko jezero

44034952_2008848995841165_7471309260245172224_n

 

Kanjon Uvca

44259767_10215235837162074_334265274444283904_n

Advertisements

Putovanje u sada

Drugi deo

 

Daleka prošlost

 

Opet se vraćamo na zemlju. Pali smo u okean.  Oko nas samo mrak. Oslobađamo se iz kapsule i plivamo ka površini. Hladno je, voda je ledena, ipak u ruci čvrsto držim kamen. Došli smo kao prijatelji. Stvoritelj nas je poslao ovde sa zadatkom. Doneti harmoniju i ravnotežu u ovaj deo galaksije. Na zemlji žive naši potomci. Ponosni smo na njih ali i zabrinuti. Luciferijanci sa Oriona su počeli da izazivaju sukobe i ratove. Igrali su dvostruke uloge, sve svoje lenje i loše duše su poslali na zemlju. Zemlja je za njih bila samo kažnjenička kolonija. Problematične duše sa Oriona su činile većinu stanovništva na zemlji, I ne samo oni, bilo je sve više Drakosa, zato smo rešili da se umešamo. Previše rasa sa niskim vibracijama je bilo na zemlji. Plejađanska rasa izmešana sa  dušama sa Venere, Sirijusa B, Tao Ceti, Arcturus, Prokuon, Zete, i još nekih drugih prijateljskih duša, činili su tek manjinu na zemlji.

 

Glavna lekcija duša svetlosti koju treba da prošire zemljom bila je  dati i naučiti ljubavi i saosećanju sve koji lutaju izgubljeni i zbunjeni po svetovima straha, ega, kontrole, dominacije i ugnjetavanja. Bez sukoba sa njima, bez nametanja, jer će nas samo povući sa sobom na dno kod gospodara tame.

 

*

 

Mi smo plavokosi ili crvenokosi, sa plavim i zelenim očima… Arijevci.

Da bi Drakoi opstali potrebna im je enrgija Arijevskog tipa ljudi, drugačije nisu mogli da funkcionišu  u fizičkoj ravni. Drakoi su programirani na nasilje,  da potčine i osvoje sve rase koje sretnu na svom putu. One koje ne bi potčinili uništili bi.

Reptili su androgini, i muško i žensko u jednom telu.

 

*

 

Nekoliko puta su otvarani portali da bi do zemlje došla  uzvišena energija sa duhovno razvijenih planeta ali ništa nije pomoglo. Orionova ratnička i agresivna energija je bila duboko i čvrsto usađena kod zemljana. Sve to je bilo nedovoljno da bi se ljudi izvukli iz ropstva u kom su živeli, zato smo morali da dođemo mi. Došli smo da razbijemo veo iluzije koji ovde vlada. Ljudi nisu robovi.  Svako ko želi da bude slobodan biće to. Sve što želite možete ostvariti, naravno ako to ne ugrožava nekog drugog. Mora se poštovati slobodna volja drugih ljudi.

 

*

 

Gde počinješ ti, tu završavam ja… Ušuškani u vremenu, izgubljeni u ludilu zagrljaja… Trenuci koji nas vezuju i trenuci koji srce odvezuju. Sa osmehom gledam u nebo, sreća mi pada odozgo… Naše misli uvek blizu… Emocije koje se kao svetlost šire… Dodiri koji čine da zadrhtimo… Osećanja koja vibriraju u duši i čine nas živima… I čine da smo stalno između sna i jave… Sve ima smisla ako se voli… Ako su dela ljubavlju pokrenuta. Ako je zagrljaj pravi… Samo udisaji i izdisaji… Važno je ono što je unutra… Trenuci ljubavi, koji obmanjuju vreme… Kada je i odsustvo prisustvo… Ko te vole, krade trenutke od vremena i daje ih tebi… Život su dve spojene ruke… Život je ljubav… Reči mogu da lažu ali dela govore…

 

*

 

Ljubio me kao što nikada niko neće.

 

 

 

Prošlost

 

Dok su deca mala iskrena su i spontana. Sačuvala su onu božansku radost i slobodu u sebi, tako i ona. Smeje se… Pravi nestašluke. Najviše voli da bude napolju. Juni, stigle su višnje, ide sa mamo do obližnjeg  voćnjaka da ih  naberu.

-Mama, mogu li ja odmah da ih jedem?

-Jedi,  samo pazi da se ne isprljaš.

– Kako su slatke i ukusne. Mmm… Obožavam ih.

-Vidi već si sva musava i flekava. Rekla sam ti da  paziš da se ne isprljaš.

-Nisam namerno  mama.

-Jes nisi. Reći ću te kod oca.

-Ali mama…

-Polazi kući, idemo!

-Što si takva, nisam ja ništa kriva. Ove višnjice su tako ukusne. Pa vidi i tvoje ruke su crvene od njih.

– Da ali sam ja napunila kesu.

-Mama, ja sam još mala.

-Ma nemoj, ulazi u kuću. Pogledaj našta ti liči ćerka. Ne mogu da stignem da operem koliko se ona prlja.

-Marš u ćošak.

 

*

Mogu vam sada reći sve što mislim i pitanje je koliko vas će to razumeti. Mogu vam sad vrištati šta mislim i pitanje koliko vas će to čuti. A tek moj šapat? Ko će čuti moj šapat? A moje tišine, u kojima je sakriveno sve što osećam, ko će to tek čuti i razumeti? A svi pokušavamo da objasnimo, da nas neko razume i oseti… Gubimo vreme jer svako čuje i vidi ono što želi. Samo retki imaju dar da nas osete i prepoznaju.

 

*

 

Postoje ljudi kojima ništa ne moramo objašnjavati, oni su retki. Zatim ljudi kojima je ipak potrebno objasniti. I postoje ljudi kojima ne vredi i ne treba objašnjaviti, njih je najviše.

Hej, sad se setih a postoje i oni koji kažu: “Jebi ga…“

Jebi ga, tako je to…

 

 

 

Sadašnjost

 

Ni jedan dan u našem životu nije isti i nije bez smisla. Možda vam ovaj dan izgleda dosadno, sumorno, prazno… Možda je i meni sada takav. Ali mi to možemo promeniti, svesno ili nesvesno.

 

-Majko, šta radiš?

-Ništa.

-Hoćeš da mi napraviš kolač od višnje, onaj tvoj.

-Hoću ljubavice moja.

-Jao majko, vidi prosula sam kafu po beloj majici.

(„A u pičku materinu, kako si nesposobna! „ Mislite da sam joj to rekla? Ne, nisam.)

-Nema veze, opraće se. Šta sam ti govorila kada si bila mala? Sećaš li se?

-Sve se opere osim obraza. Sećam se majko.

-Tako je ćeri moja. Zato ne brini, to su samo stvari.

-Sećam se kada sam bila mala, pa se izujem i kopam zemlju, pravim kolače, dođu one babe i grde te “Što joj daješ da ide bosa i da se prlja?!“ A ti me naučila da im odgovorim umesto tebe. Sve se opere osim obraza.

-Da. Sve su se ponašale kao da su odrasle neznam gde, kao da nikada nisu išle bose. Sputavaju decu da budu slobodna, da osete zemlju, prirodu… Robuju…

-Neki ljudi kao da u glavi nemaju ništa.

– Svi imaju glavu. Naravno, svi imaju glavu. Nekome ona služi za lepu frizuru, nekome da stavi šešir. Neko je redovno pere i umota u peškir. Neko se krije i okreće glavu… Neko je izgubio glavu… A ima i onih što je koriste, pa se od nje i okoriste. Svako od nas ima drugčije viđenje sveta, pa i svoje glave. Imamo one prave a i one blentave… Imamo mudre a i šuntave… Kakva je čija i čemu mu služi, to ni vlasnik iste ponekad nezna.. U njoj će biti sve što uzmeš i daš. Moj savet je, koristi ćerko glavu svoju. Nemoj da ti na ramenima džaba stoji. Nemoj da ti dane uludo broji.

 

*

Maske se tope… Maske stavljene da sakrijemo sebe, da sakrijemo svoju bol i nemoć… Svima treba osoba koja će upoznati nesigurnost naše duše, koja će živeti sa nama u našim lošim danima. Osoba koja će imati intimne susrete sa svim našim strahovima, promenama raspoloženja, sa svim našim razmišljanjima. Osoba koja možda neće razumeti sve to ali će nas prihvatiti takve. Otvorite svoja vrata… Pogledajte iza zidova koje ste izgradili… Napravite korak… Pronađite jedni druge… Osećajte se… Pa, to je svrha života… Sreća kuca glasno… Mi smo gluvi… Zarobljeni iza svojih zidova… Napravite korak… Mali čin dobrote ili nežnosti stvara čuda… Ljubav je čarolija… Ljubav ima dar da ništa pretvori u sve… Otvorite prozore svojih života… Pustite novi dan u njega… Pustite svetlost, udahnite svež vazduh… Neka vetar miluje vaše lice i otera sve loše… Nasmešite se novom danu… Svaki osmeh krije i malo straha… I krije zbunjenost od života… I svaki naš osmeh, kaže da ne odustajemo od svojih snova… Radite sve od srca… Živite ljubav. Neka vaš život bude pun trenutaka večnosti!

 

 

Mislite svojom glavom

Ljudi se ponašaju i razmišljaju na način koji im je ovaj sistem nametnuo, onako kako su naučeni da razmišljaju. Takođe i veruju onome što su ih naučili da veruju. Znači, jedan fakultetski obrazovan dr, mr, prc. je u pravu i mnogo je pametan a jedna obična žena kao ja, je glupa i ne zna šta priča, lupeta…

I tu je problem, ogroman problem…

Ljudi „slepo“ veruju onima za koje su naučeni da veruju. Ljudi ne slušaju glas razuma tj. svoje srce, već hipnotisano veruju onome što im se servira.
To nije novi problem… To je nešto što traje vekovima… Pre bi bila spaljena na lomači, danas je samo drugačiji način spaljivanja onih koji misle svojom glavom i koji imaju hrabrosti da kažu i stoje iza svojih reči.

Oslobodite se strahova, odbacite sve što vam, je nametnuto i počnite da mislite svojom glavom, još važnije svojim srce!

 

Pišem

Pišem… Ostavljam svoje misli kao tragove na jedan život… Ja sam skitnica i lutalica i ostavljam svoje tragove u prašini života… Dunuće vetar i okrenuti novi list a moje misli će se raspršiti… Zato pišem…

Ako neko prošeta mojim sokakom, možda ugleda neki moj trag… Možda moji tragovi nekome i pomognu…

Jednostavno je… Samo treba razumeti… Jednostavno je značajno… Svi mi imamo neku ulogu u ovoj životnoj predstavi… Neko samo posmatra izdaleka a neko živi svoju predstavu…A svaka predstava ima svoj kraj… Pa i ova životna… Zato je treba živeti bolje…. Posle ostaje samo kajanje… Sve što želite, morate da uradite, ne razmišljajući o posledicama… Život je pun nevolja i problema, zapleta i raspleta… Prava predstava ali vam zato nije dosadno…

Ako imate neku želju, strast, ljubav, vaše srce će vas odvesti na pravi put… Samo živite svoju predstavu… Batalite stid i strah… Jer sve je na vama i u vama… I tu je neko ko je za vas sve i za koga ste vi sve… Tu je neko koga želite i ko želi vas za glavnu ulogu u predstavi života… Samo treba da verujete…

Sve ono što se krije u vašoj duši, vaše srce će pročitati… Nemojte kriti svoje emocije…Nemojte lagati o njima… Ne usporavajte rad svog srca…

Igrajte, plešite, pevajte, smejte se… Ostavljajte svoje tragove… Neka vaše srce i vaša ljubav nikada ne presuše… Život je lep… Ostavite svoj trag u osmehu, pogled, lepoj reči, dobrom delu… Ostavite svoj trag jer sve ima kraj pa i ova predstava… Zato ja pišem… Život je lep!

Promocija PUTOVANJA

Promocija drugog romana spisateljice Zorice Zoje Mladenović „Putovanja“ biće održana 8.novembra od 18.30h.

O knjizi će govoriti Jelena Simonović Dilber, odlomke čita Žaklina Firanović Petrovski a moderator je Dragan Duvnjak. Posle promocije sledi svirka-žurka, sviraće nam Nikola klavir i Aleksandar gitaru.

Cena knjige je 700, 00, a procenat od prodaje knjige ići će nacionalnom udruženju dece obolele od raka Nurdor Srbija. 
Knigu možete naručiti i od mene putem poruke  🙂 

 

https://www.facebook.com/events/273025926671030/

pr Putovanja (1)

Zavolite sebe

Najgore je kada čovek izgubi sebe, pa počne da talasa. Pa tuc-muc, ponavlja tuđe fraze… Pa se pogubi u tuđim željama i životima. Postane rob tuđih ideja i fantazija, pa živi po pravilima koja mu je neko nametnuo.

A ko je pisao sva ta pravila? Pitam se, može li mi neko reći? Ko je odredio šta treba da mislimo, želimo, volimo, kada da budemo srećni a kada tužni? Ko je to odredio?

Ko je raspodelio uloge u ovoj životnoj predstavi i odredio šta ko treba da priča, radi, kako da živi? Kada čovek izgubi sebe upada u začarani krug nezadovoljstva, postaje nesrećan, frustriran, lut.

Dokle god niste u miru sa sobom, bićete u sukobu sa sobom. Bićete nezadovoljni, želećete da je sve drugačije, bićete prazni. Sve što tražimo u svetu oko sebe je u stvari u nama.

Prihvatite sve delove sebe. Budite ljubazni prema sebi i zavolite sve svoje mane. Takođe nemojte nikome zavideti. Zavist je neznanje. Dobrota je pravi put. Budite dobri prema drugima, jer tada ste najbolji za sebe. Najvažnije od svega je da prihvatite i volite sebe jer kada volite sebe, volećete i druge ljude.

 

Morate voleti sebe jer možete dati samo ono što imate. A ljubav nije stvar, ne troši se, ne gubi se… Ljubav živi u nama. Prvo naučite i zapamtite da ste vi jedinstveni, posebni, da niste kao niko na ovom svetu. Vi ste jedinstveno limitirano izdanje. Krenite na dug put u sebe. Upoznajte i prihvatite sebe.

Zavolite sebe. Vi ste najbolji vi. Ja sam najbolja ja. Drugi ljudi su najbolji oni. Zato nemojte želeti da budete kao drugi. Nemojte živeti tuđe živote. Nemojte živeti po pravilima koja je neko nametnuo. Vi morate živeti svoje živote. Morate prihvatiti i ceniti sebe, morate voleti sebe.

Budite slobodni da volite sebe, samo tako ćete moći da volite i druge ljude. Samo ono što smo sebi, možemo biti i drugim ljudima. Imitacija drugih ljudi je “samoubistvo” Samo vi sami možete, i morate odrediti, i odlučiti šta je najbolje za vas. Od limuna napravite limunadu! I ne brinite, niko nije savršen, samo budite iskreni i dobri. Poštujte i prihvatite sebe! Zavolite sebe!

Nisam više nervozna

Idem ja tako, zanesena svojim mislima. Malo sam i nervozna bila. Idem ja a matori, cupka za mnom. Ništa… Idem ja dalje… On cupka za mnom. Ja usporim. Uspori i cupkanje. Ja ubrzam. Ubrza i cupkanje. Kažem ti, bila sam malo nervozna. Sada sam, već opasno nervozna. Šta da mu uradim? Da se okrenem i šinem ga jednom. Ma neću… Sve mislim, oladiće čiča. Jok, on još cupka za mnom. Stanem ja kraj nekog izloga, kad evo ti čiče. Znaš šta kaže? Kaže čiča meni:

“ Auuuuu… ala bi te malo, znaš?” 

Gledam čiču i ne mogu da verujem svojim ušima. Gledam i mislim se… Puna besa. Šta da mu kažem? Trenutna inspiracija. Znači, prepustiću se trenutnoj inspiraciji. I počnem:

“ Meni kažeš? Meni si to rekao? Sram te bilo! Ćerka da ti budem! More unuka da ti budem! I sa čime bi ti? Vidi kakav si, jadan. Kako te samo nije sramota? Imas ženu? Sigurno imaš, takvi gadovi uvek imaju ženu. Ožene neku mučenicu da ih pere, kuva, pegla… A , imaš li decu, ćerku možda? Sigurno imaš! Imaš jel, da? Znala sam! Pa kako te nije sramota? Zamisli tvojoj ćerki tako da neko kaže. Sram te bilo! Stani, de si pošo? Jel’ se stidiš? Naravno da se stidiš! Nećeš nikad više? Sram te bilo tvojih godina! Tolke godine a još nisi naučio da poštuješ žene! Znaš bre, šta smo mi za vas? A, znaš… I postuješ, kažeš. Stani, de si pošo! Sad žuriš, a ? Pratiš me petnaest minuta, tada nisi žurio? Sada žuriš? Sram te bilo! Dobacuješ! Nećeš nikada više. Dobro. Mogu misliti šta radiš svojoj ženi, kad ovako dobacuješ na ulici. Te bre nije stid . Perverznjak u matori! Čekaj! Kud si pošo, nisam jos završila. Sad kupi ženi cveće i neku bombonjeru, pa pravo kući. Kažeš, nećeš nikad više da dobacuješ. Narocito posle mene. Šta? Stani, staniiiiiii!!! De trčiš? SRAM TE BILO, BARABO MATORA!!! SRAM!“

I tako, otrča čiča.

Meni super, nisam više nervozna.