Sve na jednom mestu

Leptejebo al se spuje!

Psuje se mnogo kod nas. Mislim da ne prođe dan a da svako ne opsuje bar jednom, bar u sebi… Pored ženskog i muškog polnog organa volimo i da jebemo u psovkama. Jebe se sve od reda, jebe se sve po spisku i bez spiska. Verujem da mnogi više jebu u psovkama nego u životu… Jebiga, ja tako mislim.

Jebem ti sve, da ti jebem sve… Jebem ti mater! Jebem te u usta žvalava. Jebem te u oči ćorave. Jebem te u glavu glupu. Jebem ti lebac. Jebo ti pas mater. Jebo te otac ludi. Jebem ti seme i pleme. Jebem ti sunac prženi. Jebem ti sisu u pičku. Jebem ti mrvu u mrvi. Jebem li vam majčine svatove. Jebem li ti familiju u pičku. Jebem li ti majčin paprikaš. Jebem li ti krv pasuljarsku. Jebem ti leba i s leba. Jebem li ti čvarak. Jebem li ti sira i rakiju. Jebem ti sve što ti se za kvaku uvati. Jebem ti čvorka. Jebi ježa u leđa. Jebem ti zeca. Jebem ti život bez rakije. Jebem li ti sunce kalajisano. Nabijem vas sve na kurac…

Jebiga to nije sve, ali… One psovke u kojima se spominju deca i nekrofilske iz opravdanih razloga nisam navela… Previše su mi gadne, leptejebo.

U psovkama ništa nije sveto. Psuje se Bog, majka i deca, hleb, sunce… Ljudi su u psovanju vrlo kreativni.

Napaseš mi se muda ko pop sarme za badnje veče. Izedeš mi s pičke mast . Izedeš mi krv iz pičku. Te uvatim za mindžu te okrenem naopačke! Popasi mi čmarne dlačice. Serem ti se pod sitno žito. Sisu ti škrbavu. Smrdi ti iz usta ko konju iz dupeta. Pička ti se ogadila kurac ti se osladio. Posrčeš mi đanicu na slamčicu. Jedi govna sit, pa pij vode.

Ljudi psuju kad su besni i kada se raduju… Iznenađenje, mržnja, strah, nerviranje… Psovanje je odraz nemoći ali i deo vaspitanja, i našeg mentaliteta. Psuje se u svim prilikama. Psuje se da se olakša, uvredi, povredi… Psovanje je društveno prihvatljivo. I iskreno, ja ne razumem psovanje, naročito ono gadno. Skoro sve psovke za mene su uvredljive i imaju za cilj da povrede nekoga i razbesne. Mada priznajem ponekad i ja koristim par njih ali više onako za sebe i za svoju dušu. Idi u peršun, bem ti, bem ti, bem ti život… I kada sam puno besna kažem sebi u bradu onom tamo nekom: “Ma jedi govna!” ili “Ma nosi se bre u tri lepe!” Jebi ga… Jebi ga mi i nije psovka, to mi više uzrečica… Jebiga ali to je tako i to bi bilo sve od mene.

Idite bre u peršun!

Sram me bilo šta sam sve napisala. Sram vas bilo, šta ste ovo čitali. Sram nas bilo što toliko psujemo, ko kočijaši.

Za utehu, psuju svi ne samo mi!

Ispsovah se ja ovde za sve pare!

P.S. Ja sam dobra cura… Čak i kad nekoga pošaljem u P.M. razmišljam da li je dobro i bezbedno stigao!

Pojam muškog polnog organa u jeziku.

Kurac je narodna srpska reč za muški polni organ, odnosno penis. Pored osnovnog značenja javlja se u sastavu velikog broja psovki i žargonskih izraza, kao i u srpskim narodnim pesmama. A bilo bi glupo da umesto reči kurac psujemo penis ili pišu.

-Kad nešto nećete: “Oću, boli me kurac!”

-Bes: “ A u kurac sve!“

-Više besa: ”Ma nabijem te bre na kurac!” ili ”Nataknem te na kurac!”

-Kad nekoko govori besmislice, priča gluposti: “Svira kurcu!”

-Kad nekoga pitamo šta mu je, brinemo: “Koji ti je kurac?”

-Kad tražimo da nas neko ostavi na miru: “Ma skini mi se s kurca!”

-Kad vas neko nervira: “Ma ide mi na kurac!”

-Kad dajemo do znanja da nam niko ništa ne može: “Uhvatiš me za kurac!” ili “Popušiš mi kurac!”

-Iz nemoći: “Puši kurac!”

-Kad se iznerviramo: “Do kurca sve!”

-Kad neko radi nešto preko volje: “Preko kurca…”

-Kad ste neraspoloženi, bezvoljni: ” Ma u kurcu sam…”

-Kad vas baš briga za sve: “ Ma puca mi kurac!” ili “Zabole me kurac!”

-Kad je neko niko i ništa, ili nema nikakve pozitivne osobina: ”Ma on je kurac na biciklu!”

-Zbunjenost, neznanje: „Koji je bre ovo sad kurac?!”

-Nepravda: „Izvuko sam ga iz govana a on mi nabi kurčinu!“

-Iznenađenje: „A u kurac, uplaši me!“

-Pri neželjenoj, ali neophodnoj radnji: „E u kurac sve, moram sad to da rešavam.“

-Kad je nešto lako:“ Ma to je kurčeva prašina!“

-Kad se neko mangupira, pravi se važan: “Ma kurči se!”

-Kad se niste videli dugo, kao radost I izražavanje simpatije:” De si kurčino matora, nisam te video sto godina?”

-Iz ljubavi: ”Kuronja moja!”

-Kad nekoga pitate kako je: “Koji je tebi kurac?”

-Kao karakterna osobina:” Ma on je go kurac!”

-Kad nekome sve smeta da bi nešto uradio: „Rđavom kurcu i dlake smetaju!“

-Kad vas neko nervira: “ Pun mi te je više kurac!”

-Kad vas neko baš puno nervira: ”Ma napušiš mi se kurčine!”

A bilo bi glupo da umesto reči kurac psujemo penis ili pišu. zamislite: ”Oću ,boli me penis!” ili “Koji ti bre penis sad?” I tako…

Tolko se ja setih… Vi dodajte 😉

Pojam ženskog polnog organa u jeziku

-Pojam ženskog polnog organa u jeziku. Pička ili latinski vagina, jedna od reči koja je vrlo rasprostranjena u srpskom jeziku. Često opisuje loše karakterne osobine kod muškog pola i pozitivne kod ženskohg.

-Bes: “ Ma nek ide sve u pičku materinu!“

-Više besa: ” Pa pička vam materina, da vam pička materina!”

-Još više besa: “Jebem li ti familiju da ti jebem u pičku!”

Najviše besa: “Oćeš da ti polomim pičku sad? A?”

-Iznenađenje: „A u pičku materinu uplaši me!“

-Molba: „Nemoj da si pička, učini mi to… Što si pička?!“

-Kao superlativ: „E, ne da si se sredila, najlepša si, pičketina i po!“

-Kao karakterna osobina:”Ma pusti ga , on je pičkica!”

-U saobraćaju: “ Alo bre, de si ti pošo? Migavac budalo! Jebem ti mater i ko ti dade dozvolu… Da se nosiš u tri lepe pičke materine!”

-Kad se niste videli dugo, kao radost I izražavanje simpatije:” De si pičko, nisam te video sto godina?”

-Kao kompliment: „E, ona je pička vrh!“

-Kao sinonim za kukavicu, ili ti nemnje muda: „Ma, on je pička!“

-Kao opisivanje nečijeg emotivnog stanja: „On je bre plačipička!“

-Za izražavanje teškog materijalnog stanja: „Suv sam brate ko suva pička!”

-Zbunjenost, neznanje: „Šta je bre ovo sad, u pičku materinu?!”

-Nepravda: „Izvuko sam ga iz govana a on pička meni tako!“

-Kod manipulacije: „Čuvaj se nje, ona manipuliše pičkom!”

-Pri neželjenoj, ali neophodnoj radnji: „U pičku materinu, moram sad to da rešavam.“

-Kod prekora lenjosti: „Ustaj, somino, pička ti materina!“

-Kad je nešto lako:“ Ma to je pičkin dim!“

-Kad žalite za nečim: „Krivo mi u pičku materinu!“

-Sam sebi ili nekome, bar jednom dnevno:” Tako ti i treba kad si glup, pička ti materina!”

Psovanje

Bila sam vam duhovita dok sam pisala o psovkama? Nema sumnje, psovanje je masovna pojava, način komunikacije mnogih ljudi. Iako nas od malena uče da je sramota, ružno i nekulturno psovati, psuju svi.

U odbranu psovki:

Kažu da nije loše psovati, smanjuje stres i bol. Psovanje nas jača i pomaže nam da se lakše nosimo sa teškim situacijama. Psovanje je korisno i za dobre međuljudske odnose, jer je znak slobode i opuštenosti. Ljudi koji ponekad opsuju su u stvari iskreniji, ne glume finoću, ne trude se da vam se dopadnu, već su ono što jesu. Nije ovde stvar intelekta u pitanju, već sredine iz koje smo potekli, ako se u našem okruženju psovalo, verovatno će i iz nas izleteti po neka psovka. Naročito ako smo nervozni, besni, razočarani… Psovanje nam je izduvni ventil… Bem ti , bem ti, bem ti sve… E sad mi je lakše! Umereno ljudi, povremeno opsujte i kao u svemu u životu, i u psovanju nađite meru!

Protiv psovki:

“Psovati” – u osnovi reč je pas, odnosno psovati znači nazivati nekoga psom, tretirati ga kao psa. Psovati– Govoriti ružne reči, nipodaštavati ili ponižavati nekoga upotrebom ružnih i pogrdnih reči. Psovanje je znak nepoštovanja! Psovanjem mi vređamo, opanjkavamo, olajavamo, srozavamo, nanosimo bol, potcenjujemo, napadamo, sramotimo, kudimo, brukamo… Ljudi koji često psuju su neprijatni, cinični, svadljivi, nesretni… Mnogi psuju kad god im nešto nije po volji, time samo pokazuju da žele da je sve i uvek po njihovom. Psovanje je znak frustracije, nezrelosti i nemoći.

Psovati samo zato što svi oko tebe psuju, da bi se uklopio, dopao, pokazuje da se povodiš za mnoštvom i da nemaš svoj stav! Psovanjem se pokazuje kakav jesi!

Psovati da bi se oslobodio stresa, bola, tuge… To je u redu.

Psovati da bi nekoga uvredio, ponizio, povredio… To nije u redu!

Ne dozvolite da vaše psovanje ima za cilj da naudi drugim ljudima.

Nije teško biti fin, sa druge strane… Tako je dobro ponekad biti jebeno prost i oterati sve k vragu, u tri lepe, do đavola…

Nisam sklona psovanju… Ali priznajem psovanje je jebeno dobra stvar i neki su zaslužili samo psovke da čuju od nas!

Mislim da je naša najstarija i najrasprostranjenija psovka, Jebo ti pas mater!

Šta vi kažete?

I još da dodam… E živote, jebeš li ti nešto drugo osim mene?

PLAVI KAMEN

Sve se odvija baš onako kako smo i zamislili. Ljudi su produkt naše volje, obično roblje i ništa više. Devedeset tri procenta nam veruje, na njih su uspešno delovale sve naše metode. Onaj mali procenat još uvek svesnih nam može biti problem, mada mi i dalje širimo propagandu da su oni „teoretičari zavere“. Sve vlade su u našim rukama, uplaćen im je novac da izvrše sve što je potrebno da bi se atmosfera promenila i mi zamenili kontinente. Reke se uspešno isušuju, šume se seku, prskamo ih iz vazduha, podmećemo otrovnu hranu. Svaka od naših korporacija sa uspehom obavlja svoj zadatak. Činimo sve što je potrebno da većina ostane bez domova i izvora prihoda jer ćemo ih tako bolje držati pod kontrolom. Podižemo cene, namećemo im nove poreze, uništili smo obrazovanje i zdravstvo. Svi mediji su u našim rukama, narod je preplavljen nebitnim informacijama da bi im skrenuli pažnju sa važnih stvari i da bi prestali da razmišljaju. Promene smo im davali dozirano i najavljivali ih, da bi ih lakše prihvatali, usput smo im davali i lažnu nadu u bolju budućnost. Uspešno manipulišemo njihovim umovima i lako dobijamo njihov pristanak. Ubedili smo ih da je prosečnost dobra, da je poželjno biti glup, vulgaran, neobrazovan. Više skoro niko ne veruje u kulturu, humaniste, razum, moral i ostale trice. Narodi su nesvesni promena koje sprovodimo. Ljudi sve više rade, za sve manje plate, i to prihvataju kao normalno. Ljudi misle da su slobodni i zbog toga su savršeni robovi. Zaključak bi bio da je naša misija uspešna i da se sve odvija po planu.

Odlomak iz knjige PLAVI KAMEN

Putovanje u sada- odlomak

Žena:

-Ratnici su se borili za goli život, muškarci nisu imali vere, i rečima su se samo branili. Neprijatelji nas  udariše dok mi za borbu nismo bili spremni.

Muškarac:

-Mnogo je krvi iz otvorenih rana poteklo. Gladni i opustošeni bejasmo… Pokoriše nas tuđini i sve učiniše da naše živote unište.

Žena:

-Gde god je pala krv naša, tamo je zemlja naša. Gde god su grobovi predaka naših biće opet zemlja naša. Ovo znaju neprijatelji naši, i uzaludan je trud njihov, uzalud nam zemlju otimaju, pobedićemo. Budite sinovi bogova svojih i oni će biti uz vas! Naš Svebog  Svarog od koga smo nastali svi mi i koji sa Svetovidom i Perunom čini sveto trojstvo, od nas očekuju da slavimo pesmom, igrom, smehom!  Uz  nas su naši stvoritelj, zaštitinik i razoritelj a mi nikada ne smemo zaboraviti ko smo i odakle smo došli u ovaj svet Jav!  Svetovid je tu da nas prosvetli i osvesti. Svetovid naš Vidovdan i miris Lipe da nas probudi! Svetlost naša kroz koju vidimo svet. Perun nam pomaže da se pročistimo i porastemo, da budemo jaki kao njegovo drvo Hrast koje je za naš rod  sveto i čuva zapis o tome ko smo mi, i vodi nas stazom Prava. Naši su preci prolivali krv za svaku travku i svaki cvet, mi sada ne smemo to zaboraviti. Sila Božija biće uz nas, a mi samo treba da budemo sinovi njihovi! Sa zlim narodima sada imamo posla, zato u mislima ponesimo slavnu prošlost naših predaka, jer naša snaga potiče od njih. Molimo se i klanjajmo se prvom Triglavu, i njemu veliku slavu pojmo, jer ono što je stvoreno, polovičnom umu nije vidljivo, jer od njega svi potičemo, i njemu se svi vraćamo. Slava svim našim bogovima što otvaraju srca naša i daju nam da svetlost koja nas čeka vidimo.

Muškarac:

-Odgovore smo tražili od naših predaka, pitajući ih kakva dela da budu naša, sudbina beše da greške svoje razumemo, na put predaka da se vratimo, da naše vreme sada bude drugačije.

Žena:

-Sviće svetla zora za nas, jer mi se slavnim imenom zovemo, i vreme je da naši muževi neprijatelju pokažu, da mi ne napadamo, već se od njihove pohlep branimo i od zatiranja našeg svetlog roda mi sada ustajemo da se borimo. Mi hlebom dočekujemo, mi ga ne otimamo, mi smo slavni, slobodni i silni da ustanemo u odbranu roda svoga. Radgost nas je naučio da svakoga dočekamo sa hlebom i solju. Nikada da ne zaboravimo čemu nas je Lada naučila, čuvarka porodičnih i moralnih vrednosti, čast, rodoljublje, ljubav… Stribog je uvek uza nas. Čislobog brine o kosmičkom redu i učiniće da se sve vrati na pravi broj i meru, on odbrojava dane naše i bogu brojanja saopštava. Neprijatelji nam prete a obitavaju na zemlji koja naša nekada beše. I svaki kamen naše otete zemlje za nama vapi, i mi se moramo boriti do smrti! Poštujte sinove naše koji su umrli za zemlju našu.

Muškarac:

-Vođe njihove su podmukle, ratovahu sa nama i podeliše nas! Ćutasmo i gledasmo zlo koje nam čine… Čekasmo dolazak nekog boljeg doba… I sada nam žene naše govore da smo kukavice koje su razum izgubile jer pred neprijateljem kao jaganjci pred klanjem stojimo.

Žena:

-Mi moramo snage udružiti, mi moramo poslušati reči koje nam naši preci uputiše i poći stopama njihovim. Mi se moramo boriti kao potomci slavnih predaka a ne kao stoka bez razuma. Mi drugi izlaz u životu nemamo! Niko neće moći da nas pobedi jer nas  snaga božija u pobedu vodi! Dolazi vreme kada će mnogi pred nama pognutih glava stajati! Mušakarac i žena će se ujediniti, i od dvoje će postati jedno i ujedinjeno. Dvojnost. Plus i minus, dan i noć, nepregledno mnoštvo kreacija i kretanja, večno nadmetanje Beloboga i Crnoboga. Kad nastupe dani jeseni i kada neko skrene sa svoga puta to je od Crnoboga, a drugi neko ako postane radostan to je od Beloboga. Ništa nas neće zaustaviti da se jedno za drugo borimo. Pobedićemo i učvrstićemo se. Veles naš veliki otac, će ostati uz nas do kraja. Mi moramo biti vojska čistih duša i tela. Kupalo nam govori da ćemo doživeti vreme kada ćemo biti poštovani zbog slave svoje i opet se sresti sa precima svojim! Mi imamo neprijatelje ali mi imamo i prijatelje!

Muškarac:

-Slava bogovima našim za vek vekova!

Žena:

-Slava bogovima i blagoslovena zemlja predaka naših!

Muškarac:

-Neka se ispun volja božija!          

Žena:

-Pomolimo se ocu našem Velesu, da pusti u nebo konje Surijine, da nas obasja njen zlatni krug, jer ona je sunce naše. Zaštitnk ognjišta naših i duhova predaka naših Smurgl, neka se pokaže i ustane na nebesima i zasija blistavom svetlošću. Istočnik naše krsne slave koju Srbi i danas svetkuju, naš Ognjenbog. Svakog dana da se molimo, da ustajemo, obedujemo,  i da odlazimo da radimo, kako bogovi zapovedaju svakom muškarcu određenom za rad, jer muž je hranitelj ženi. Posle rada domovima svojim se vratimo, oganj naložimo, obedujmo hleb naš za koji smo radili, zatim velikoj dobroti božanskoj zahvalimo i na počinak idimo. Samo tako ponosno možemo živeti i slaviti bogove naše, telima umivenim čistom vodom. Imali smo mnogo dobra i živeli smo bogato, jer rodovima upravljahu očevi naši od roda a najstariji u rodu, a bogovi naši nas čuvaše, i mi ih slavismo. Mi smo njihovo primali a svoje gubili! Mi smo zaboravili da zemlja naša samo nama pripada. Neka nas ništa ne zaustavi, pod okriljem Svaroga, njegova ruka da nas vodi! Naši preci nikada nisu otimali tuđu zemlju, nećemo to ni mi činiti, mi samo vraćamo svoje gde je krv naših predaka zalivena.

Muškarac:

-Uskoro dolazi sunčeva prekretnica, Višnji naš Svevišnji da bude uz nas, i Krišen da proslavimo uz baklje,  Koledo da slavimo, zahvalnost zbog zaštite da pokažemo. Tri puta da odajemo poštu u sećanje sinovima našim i niko to da ne zaboravi.

Žena:

– Slava svim našim bogovima što otvaraju srca naša i daju nam svetlost da vidimo svoje loše postupke, da se dobru okrenemo, i vidimo radost koja nas čeka. Pobedićemo voljom bogova naših, kao Svarožići koji slavu svojih očeva prenose i do dana našnjeg.

                                                                                Inspirisano Velesovom knjigom

Duhovni razvoj

Poražavajuća je činjenica koliko ljude vodi sujeta-ego…

Pomislite da je neko duhovno uznapredovao, i napravi taj neko par koraka kao malo dete kada uči da hoda, ali onda padne, i vrati se unazad u sigurno utočište strahova, frustracija, besa… Ljudi se čvrsto drže svojih loših iskustava iz prošlosti jer tu imaju siguran model ponašanja i izgovora za greške koje prave u sadašnjosti… Ljudi opravdavaju sami sebe i lažu se jer im je tako bezbednije i lakše od penjanja tj. napredovanja u svom duhovnom razvoju. Poteškoće i izazovi su na svakom koraku, sapleti se i padni ali nastavi dalje… Iz tog pada nauči nešto… Ako vam se određene situacije stalno ponavljaju, znači da tu lekciju niste savladali, i to će vam se ponavljati dokle god je ne savladate. Bežanjem se ništa ne rešava, samo odlažete dolazak nove situacije, i novog pada. Loša iskustva su vas trebala naučiti nešto a to nešto sasvim sigurno nije da ih se držite kao izgovor i opravdanje za svoju stagnaciju i nečinjenje, tj ne napredovanje u duhovnom razvoju.


To vam je možda polazilo za rukom do sada ali verujte mi sada dolazi jedno drugo vreme u kom parazitizam bilo koje vrste više neće moći da prolazi… Sada dolazi vreme u kom će vaš pokretač i motiv za svako delo morati da bude dobrota i ljubav… Bez izgovora, bez opravdanja za vašu zlobu, bez sakrivanja i držanja za ružnu prošlost… Sada je vreme za ljubav kao motiv i pokretač svega… Jer je sada vreme kada će se sve u čemu nema ljubavi polako raspadati… Problemi su tu da vas iskušaju, ojačaju i pokažu da ste na pravom putu i da treba da istrajete… Ne opravdavajte više svoje loše izbore i postupke… Ne opravdavajte sebe već se izborite sa osmehom na licu i radošću u duši, pobedite sve izazove i prepreke sa puno ljubavi u svom srcu…

Ja vam rekoh a vi sada sami odlučite i izaberite svoj put…

Polu ljudi

Mnogi žive poluživote jer nemaju hrabrosti da gledaju u sunce i da sanjaju… Puze kroz život kao beskičmenjaci… Vuku repove iz prošlosti, drže se slepo prošlih dana, prošlih iskustava, ne naučivši ništa. Žive češkajući svoja muda (koja su sve manja i manja) i kukajući obmotani svojim samosažaljenjem, praveći tako sami sebi nove rane, kopajući nove provalije u koje upadaju… Ljudi koji ne vole Istinski sebe, i koji ne znaju da vole ni druge ljude… Ljudi koji žive u strahu, koji brinu da drugi ne otkriju ko su oni zaista i šta će ko o njima reći… Ljudi koji ponavljaju tuđe naučene šablone ponašanja, samo da bi se stopili i tako upadaju u nove greške i nove probleme… Ljudi koji žive ni tamo ni ovde, razapeti između sebe i sveta… Pokušavajući da ugode svima, a najviše onima koji su im najviše bola naneli… Ljudi pogrešnih odluka… Ljudi kukavice, koji se plaše ljubavi i života… Ljudi koji hodaju linijom manjeg otpora, ljudi koji guraju glavu u pesak, bez smelosti da poglesdaju u budućnost, da se prepuste i budu srećni. Polu ljudi, polu čoveci… Površni i nedovršeni, neostvareni ljudi, bez hrabrosti da žive, da budu srećni sada, da vole…. Mnogo je takvih ljudi… I previše…

A ja sam kompletna žena… I ne želim da gubim vreme čekajući i noseći nečije breme… Ja želim da živim sa osmehom na licu, da volim skroz na skroz, čista i otvorena srca, jer samo tako i mogu da živim, samo tako mogu da budem srećna, i da volim sebe!

PLAVI KAMEN- odlomak

– Bog je prvo bio žena…

– Stvarno tako misliš?

– Da… Zar ti ne misliš tako?

– Ne znam… Nisam razmišljao o tome…

– Pa pogledaj žene… Sve su kao boginje… Većina ima tu neku intuiciju, ponekad imam osećaj da mi čitaju misli… Najčešće znaju kako da reaguju u teškim situacijama, imaju to neko urođeno znanje. Kao da su veštice, ali ne u lošem smislu. Sposobne su… Mnogo su sposobnije od nas muškaraca.

– U pravu si… Kao da si opisao moju ženu. Nikada ne paniči, umiruje me, kaže da za sve postoji rešenje… Ponekad me upozori da nešto ne činim i svaki put kada je nisam poslušao, pogrešio sam.

– O tome ti pričam… Svaki put kada nisam poslušao moju slatku vešticu, ja sam pogrešio. Znaš, mi ne bismo mogli da opstanemo bez žena, iako imamo fizičku snagu, mi nemamo te osećaje. Tu mudrost, tu snagu srca koje one imaju. Mi smo ratnici snage, a one su ratnice Duše.

– Da… Da… Mi bez njih ne bismo opstali, a one bi mogle bez nas… I to što kažeš za fizičku snagu, često pomislim da je moja žena snažnija od mene, naročito kada se naljuti.

– O, da… One imaju tu snagu duha koja kada im je potrebno, daje i ogromnu fizičku snagu. One su vilinski lepe, a mogu biti hrabrije i od lava, i od najhrabrijeg muškarca.

– Pa šta se desilo?

– Ne znam… Mislim da su muškarci krivi za sve.

– Misliš?

– Da… Muškarci su pokazivali ono jedino što imaju, fizičku snagu. Otuda želja za vladanjem. Moć… Dokazivanje… Dokazivanje ženama, jedni drugima… I sve su zaboravili. Fizička snaga je pobedila snagu duha. Snaga duha je ostala samo kod retkih. Retke su sklanjali, spaljivali, ubijali…

– Misliš da je to tako bilo?

– Uf… Moguće… Verovatno je tako bilo. Zaboravili smo. Mi smo krivi za sve.

– Da…

– Da…

– Bog je definitivno prvo bio žena.

– Da…

– Da…

Možda… Ili sasvim sigurno

Možda si nekad voleo i neko te razočarao, izdao… Možda si nekada rekao da nikada više nećeš voleti, da nećeš dozvoliti da te opet izdaju, prevare…

Ali ćeš jednom ipak oprostiti i sebi, i drugima i početi ponovo da veruješ…

I možda se pojavi neko, ko je prošao isti taj put kao i ti… Neko ko je takođe bio izdan, prevaren i razočaran… I možda je taj neko kao i ti oprostio, i počeo da veruje… Možda je taj neko shvatio da je ljubav ipak najvažnija… Možda si i ti to shvatio…

Možda ste obadvoje shvatili da ljubav zna za oproštaj, da nam pruža nove prilike, da nam otvara mnoga vrata, da nas toleriše… Možda ste obadvoje shvatili da ljubav ne postavlja granice i uslove, da ne gradi zidove između vas, već vas spaja…

Možda ste shvatili da je taj put ponekad trnovit, pun prepreka, izazova, da se strahovi i aveti prošlosti povremeno vraćaju da bi vas pokolebali i skrenuli sa tog puta… Možda…

Možda su ti izazovi tu da bi vas iskušali… Možda su tu da bi vašu ljubav ojačali i učvrstili… Možda…

Možda se pokolebate, uplašite i poželite da pobegnete… Možda se prepustite, predate i počnete da verujete bezrezervno… Možda…

Možda jednostavno shvatite i prihvatite da ste voljeni, i da volite, i da vam je taj jedan osmeh važniji i potrebniji od svega ostalog… Možda vam taj jedan zagrljaj i topla reč daju snagu da izgurate i pobedite sve aveti… Možda…

Možda…

Ali sasvim sigurno svima nam je potreban neko naš i ljubav.