Iz PUTOVANJA

Pomislite li vi ponekad kako je ovaj život sranje? Osećate li se nekad kao izgubljeni slučaj koji luta putevima koje mu je neko nacrtao a ne znate ni kuda oni vode, ni gde ste zapravo krenuli? Samo putujete, puštate da vas voda nosi, da vas oluje bacaju gde one hoće… Živite neki nametnuti život, isprogramiran, takav da vas niko ništa ne pita. Živite po pravilima koja je neko, ko zna ko, napisao, možda iz dosade, iz sebičluka, iz čiste pakosti… Živite kao roboti. Hodate kao zombiji. Osećate li potrebu da se pobunite, da viknete u prepunom autobusu: „Ne, ovo nije moj život! Ne, ja ovo ne želim! Hej, probudite se! Zašto svi ćutite? Da li ste srećni? Zašto pristajete? Zašto ste svi postali ravnodušni?“

Svet je postao usrano mesto. Ljudima je sve postalo svejedno. Hodaju unazad. Upali su u crne rupe nečije svesti. Pomirili se. Predali se. Glume da žive. Zakopali se u svoje predrasude, u svoja loša životna iskustva. Pomireni sa lošom svakodnevicom. Svi se ponašaju kao da imaju sto života a ne samo jedan. Zavaravaju se lažnim osećajem slobode dok se dave zarobljeni u septičkoj jami svojih života i tonu sve dublje u ništavilo koje ih guta kao živi pesak.

Previše zlobnih zaludnih ljudi koji vode isprazne živote i hrane se manipulišući i igrajući se tuđim životima. Ljudi koji kao da su sebi dali samo jedan cilj i smisao postojanja – sjebati sve i svakoga. Ljudi koji pod maskom prijatelja dobročinitelja žele samo da vladaju i nanose bol drugima. Površni ljudi koji kopiraju i prihvataju sve što im se servira, samo neka je dobro umotano i upakovano. Plitki ljudi zarobljeni nametnutim društveno prihvatljivim normama, koje su izgubile sve moralne vrednosti jer im je tako servirano preko medija. Sve moralno danas je postalo materijalno. Čisto zlo sakriveno pod velom dobrih namera.

Ljudi su postali jadni. Razmišljam o tome kada će se probuditi i postati ljuti. Prevelik jaz između razuma i osećanja. Prevelik jaz između stvarnosti i snova. Prevelik jaz između života i želja. Kada će ljudi postati ljuti? Kada će prestati da budu sebični? Kada će prestati da se plaše? Sivilo svuda oko nas. Ljudi bez emocija. Ravnodušnost svuda. Izgubljene želje i snovi. Zbog straha propušteni životi. Bez kajanja, pristajanje na sve, na put koji vodi u propast. Patnja i bespomoćnost, prazni pogledi, zaleđeni osmesi… Predali se ljudi. Čekanje… čekanje konačnog kraja. Putovanje ka večnom kraju.

Sve je sjebano.