Sedele su između dve gomile kamenja I odmarale, volele su da se tako sakriju I da vode neke svoje razgovore.
-Rado, Bog je bio prvo žena…
-Da i ja tako mislim…
-Šta se to desilo, šta se promenilo?
-Nije to lako objasniti… To se postepeno dešavalo…
-Žene poseduju tu posebnu moć, taj osećaj, ta božanska čula i znanja, koja je zaista teško objasniti jednostavnim rečima.
-Naravno ne sve žene, mnoge su zaboravile i izgubile tu moć Nero…
-Da, ona je ostala samo u onim posebno obično neobičim ženama čarobnicama.
-Da, u onim ženama sa posebnim sjaje u očima. Sa sjajem koji u isto vreme pokazuje i tugu, i srecu. Žene kojima trebaju trenuci samoće i kontakta sa prirodom, da bi mogle da žive sa ljudima. Žene koje ne mogu da žive bez neba i sunca. Žene koje ćutanjem pričaju, i koje pričaju pokušavajući da objasne da je sve jednostavno. Žene koje su zbog svoje jednostavnosti skoro svima komplikovane. Žene koje plaču i raduju se kao deca. Žene čiji je osmeh očaravajući koje obasjavaju sve oko sebe. Žene svetlosti… Žene veštice, poklonice sunca… Žene radosnice….
-…I? Sta se desilo?
-Najednostavnije rečeno, muškarci su želeli moć, želeli su da vladaju… Ne svi muškarci… Ne naši… Vidiš da nas naši muževi poštuju I vole, vidiš da smo mi za njih žene boginje ali… Pre mnogo, mnogo godina neki su zaboravili, namerno zaboravili… Nisu to bili ljudi, bili su to paraziti… Počeli su da menjaju istinu… Neke žene su zaboravile, pristale su da budu robinje… Žene sa sjajem u očima su proglašene zlim vešticama i spaljivane su. Svaka žena koja je znala istinu i pokušala da je objavi, bila je spaljena.
-Tada su mnoge izgubile svoj kristal iz grudi?
-Da, tada su mnoge ostale bez svog kamena jer su zaboravile I odrekle ga se…
Podigle su pogled ka nebu, stavile svoje dlanove na grudi, jedva primetno se naklonile I spustile ruke na najbliži kamen. Kamen je bio njihov život. Bile su okružene kamenjem I stenama. Volele su to kamenje.
Opuštencija sa Zojom ! 
Постави коментар