Gazdarica

Topao letnji dan se polako bliži svom kraju. Dan je bio tih i sve je nekako pusto. Sigurno zbog ove vrućine i velike vlažnosti. Njih dve sede u hladu terase.

• Da li si uslužila one nove goste?
• Nisam još?
• Pa šta čekaš?
• Da se prvo malo odmore.
• Ne može to tako, ako ne odeš da ih pitaš šta piju, otići će u drugi kafić.
• Neće…
• Ma idi pitaj ih šta piju!
• Dobro, kad me teraš…
• Šta su naručili?
• Kafu i vodu. Da skuvam kafu?
• Pa, naravno… Skuvaj gostima kafu. Kuku, šta to uradi? Polomi sve sudove!
• Nisam ništa polomila, samo je palo…
• Ja sam gazdarica ovog kafića i neću više da trpim sve ovo. Taman sve lepo sredim i namestim, ti nešto zabrljaš. To ne može više tako. Ako si konobarica, ponašaj se tako. Usluži ljubazno goste, obriši stolove i radi ono što konobarice rade. Nećeš se ti meni ovde ponašati kao gazdarica. Jel to jasno? Dosta je više bilo. Ja gazdarica a sve sama radim. To je više nedopustivo. Samo mi nešto zanovetaš. Te oćeš, te nećeš. I samo praviš krš i nered. Stavljaš gde šta stigneš. Tamo tanjir, tamo čaša, ovde krpa, ovde flaša… Ne, ne može to više tako. Što sad ćutiš? Ajde reci što me tako gledaš i ćutiš? Nemaš šta da mi kažeš jer sam u pravu… Šta si se sad umusila? Da nećeš da plačeš?
• Neću…
• Pa šta je onda u pitanju?
• Spava mi se…
• A, spava ti se? Dobro, pokupi onda ove igračke kafića i idi u krevet.. Ja ću ti doneti dudu. I da znaš, neću više da se igram sa tobom. E, tako… Ni u igri ne mogu da budem gazdarica…

 

• Iz moje knjige Priče iz moje glave i sveta oko mene