Granice

Ponekad… Ćutanje pomaže u slušanju… Ne reči koje se izgovore, već da čujemo šapat duše… Ponekad, sam sama i izgubljena ali znam gde sam… Ponekad, me obuzima nešto, ulazi u mene ali me ne plaši… Jer ja sam izgubljena između ljubavi i sna… Bez laži i neistina u životu i mislima… A onda se zbunim i izgubim u otrovnim rečima koje mi neki šalju… Iznenađena… Trudim se da razumem. Pokušavam da nađem opravdanje ali… Poneki ljudi pređu sve granice pritojnosti i razumevanja koje mogu da im dam. Poneki ljudi su zaista samo otrov. Sebični, sujetni, zlobni… Mogu li to opravdati? Ne… Razmišljam… Šta da kažem takvim ljudima koji pređu sve granice i dopuste sebi toliko slobode da ugroze moju slobodu? U svoju zonu komfora puštam samo retke… Neki to ne shvate pa prekrše pravila lepog ponašanja i daju sebi previše prava. I šta mi ostaje? Ništa… Ostavljam takve ljude…

Tražim trenutke da ih živim. Tražim emocije bez granica… Lepo je kad se smeješ… Lepo je kad osećaš radost duše… Lepo je kad ti se dogode dobri ljudi. Lepo je kad život omekša ivice dana. Sada, u podnožju mog života, ne prihvatam da mi iko razbija snove… To su moji snovi, pa neka su i od magle, moji su… Ostavljam iza sebe stene od sećanja i sva glupa pitanja. Ostavljam iza sebe sve nedoumice i rušioce mojih nada. Zaboravljam sve one što su mi gazili po snovima i mojoj stvarnosti. Moj život, niko ne drži u svojim rukama. Ostavljam sve… Neće niko bacati bombu za masovno uništavanje mojih snova i neće niko razneti moj svet. Nema više reči koje mi mogu dati, da razumem prazninu što u njima živi… Nema više opravdanja koja od mene mogu dobiti. Moraju postojati granice… Ne može niko sebi dati toliko slobode da naruši moju slobodu i dostojanstvo. Ostavljam loše ljude u prašini zaborava, da ih vetar raznese i odnese daleko od mene.

Nisam glupa, ni bespomoćna… Ja sam toliko jaka da ne nosim nikakvu masku. Slobodna sam da budem ranjiva i krhka… Slobodna da osećam i pokažem svoje emocije… Slobodna da preuzmem rizik, da budem srećna. I neću sve da čuvam u sebi… Puštam da iz mene ponekad izleti nešto… No, kažem “dosta”, svojim slabostima, i kažem „dosta“ tuđem bezobrazluku… Ostavljam… Neću više biti tu za njih… Neću ih više puštati u sebe… Neću više biti nežna prema njima ali neću ni biti licemerna… Nisam ja zabava a ni lek za vaše slabosti i nemoći, nisam ja praznina koju ćete vi popunjavati vašim kompleksima i strahovima. Nisam ja iz tog vašeg sveta površnosti…

Znam da oni koji u ovom svetu laži govore istinu, gube sve… Laži nas okružuju i guše, jedu… Zato ću vas pogledati u oči i reći vam ”Jebite se!” Naljutiću se i reći vam to ali isto tako ja imam i lakoću osmeha, koji vam dajem posle toga. Ovaj svet je prepun obećanja, koja se zovu laži… Davaću sve od sebe ali stajem kada počnem da gubim sebe. Znate razmišljanje o sebi nije uvek sebičluk, ponekad je to i otkrivanje sebe, čuvanje sebe, poštovanje sebe… Ljudi koji se pretvaraju u zveri, bez poštovanja i samopoštovanja mi ne trebaju. 
Ne tražite mi gramatičke greške, ne manipulišite, ne vređajte… Dotojanstvo i poštovanje se podrazumevaju.

A vi što gradite zamkove od svojih laži, vi ćete biti sahranjeni pod njihovim ruševinama.

Hvala onima koji su mi dali srce, i zbogom onima što su pokušali da mi ukradu dušu.

Granice ljudi, postavite granice…