PUTOVANJE U SADA

Treći deo

 

 

Daleka prošlost

 

Lucifer je smislio plan kako da smanji haos koji je vladao Zemljom. Rešio je da nauči ljude da kontrolišu svoje emocije. Mislio je da je haos nastao zbog previše emocija i strasti. Njegov plan se izjalovio. Potiskujući emocije duše su gubile snagu i svesnost. Muškarce je bilo sramota da pokazuju emocije. Žene su potiskivale svoju seksualnu želju. Sve je bilo sramota od vlastitih osećanja, svi su krili svoje emocije.

Arhangel Mihajlo je sve to video i rešio da se sa grupom uzvišenih bića spusti na zemlju i vrati ljudske duše nazad prema svetlu.

Došlo je do bitke između njih, to je postao Nebeski rat. Rat koji se vodio na astralnom, uzvišenom nivou. Treća sila koja je dovela do  haosa na zemlji i svega ovoga Orionci i Drakosi su bili zadovoljni, jer su sada njihova dva neprijatelja, bila u ratu jedan protiv drugog. Taj rat je uglavnom vođen daleko od planete Zemlje i nije uticao na njen život. Posle hiljadu godina borbe, sklopili su primirje. Arhangel Mihajlo je shvatio beskorisnost borbe protiv zla, kao i beskorisnost korišćenja sile da bi pomogao. Morao je da savlada i shvati sve te naučene lekcije. Povukao se.

 

*

Ljubav je sve… Mudrost je ništa bez ljubavi… Život teče… Mi pravimo izbore. Život nam je davao lekcije, da nešto naučimo. Nismo  tražili, samo smo ih dobili od života. I opet neki ništa ne shvate i ništa ne nauče. Sudbina nam je dala sastanke i prilike… Mnogi su bili “slepi” da ih vide… Život nam servirao priče… Mnogi su bili “gluvi” da čuju… Mi pravimo izbore. “Nemi” za dobrotu i dobre ljude… I dobrim ljudima treba dobra reč, treba im reći ponekad da su dobri. Treba pokazati poštovanje i ljubav… Prazne reči bez pokrića nestaju u vremenu i prostoru. Izgovori i izvinjenja nemaju smisao ako nisu potvrđeni delima. Ljubav je sve. Mudrost gubi smisao ako nema ljubavi. Ostaje samo tišina. Ostaje samo praznina… Ostaje vakum sa zarobljenim dušama. Opsednuti sami sobom, ne vidimo ljubav i dobrotu koja nam je servirana. Hladimo sve što je iz srca i duše a kad ohladimo, mi bi da nas opet greje ta toplina. Ne čekajte da bude kasno… Ne dozvolite da živite sa kajanjem. Ne čekajte da bude kasno… Zgrabite ono što vam život daje… Ljubav je sve!

 

*

Večeras sam oterala oblake crne… Probudila sve želje neprospavane… Večeras ja biram delikatnu samoću… Idem u budućnost i radim šta ja hoću… Večeras sam ja boginja strasti… Uživam u trenucima slasti… Večeras se oslobađam velikim uzdahom… Posipam sve oko sebe čarobnim prahom… Večeras u mom svetu bez imena… Obnoviću sebe i biću mirna… Večeras zaboravljam da nemam krila… Letim visoko, jer ja sam vila… Večeras ja držim svoje vreme… Postajem zvezda u svetu svome… Večeras kod mene vlada spokojstvo… Dodirujem dušu, umotavam san, budim magiju, koja me vodi u novi dan…

 

*

 

 

Prošlost

 

-Sedi tu i piši slova

-Ali umorna sam, mogu li da idem da se igram napolju?

-Sedi tu i piši!

-Ali tata, molim te.

-Rekao sam svoje.

-Neću!

-Šta si rekla?

-Neću. Ne mogu više.

-Ne možeš, a? Marš u ćošak i ruke gore.

– Neću ni to. Bole me ruke.

-Sad ću te ja naučiti pameti, gde je onaj kaiš?

 

*

Život je prekratak, prebrzo prolazi a mi gubimo vreme. Gubimo vreme čekajući, razmišljajući, planirajući… Propuštamo prilike da izgovorimo reči, koje treba da budu izgovorene. Propuštamo prilike da ispunimo želje neispunjene. Propuštamo prilike da volimo i ljubimo. A vreme teče… Ljudi odlaze, stvari se menjaju, vreme teče…

 

*

 

Život se doživljava previše ozbiljno… Kada bi se ljudi više smejali, sve bi bilo drugačije!

 

*

 

 

 

Sadašnjost

 

Dobrota nam vraća osmehe. Sve što radimo za druge, mi radimo za sebe. Kada zaboravimo sebe i dajemo, mi rastemo. Zaboravite ogorčenost, bes, mržnju ako volite sebe… Pustite sve loše da ode… Dajmo sebi zadatak da širimo dobrotu prema ljudima koji su uznemireni, besni i ogorčeni… Zaustavimo sve negativno. Neka se sve loše raspadne, jer mu nedamo da se uhvati za nas. Zapamtite dobro koje činite drugima, činite u stvari sebi!

-Ćeri moja rođena, hoćeš li da skuvaš majci čaj?

-Majko, ne mogu… Spava mi se i idem da legnem.

-Dobro ljubavice moja.

-Majko, znaš šta… Nešto sam razmišljala.

-Reci ćeri.

-Dobro je što nismo živele sa tatom, pametno si uradila.

-Otkud ti sad to palo na pamet?

-Razmišljala sam, posmatrala… Težak je on… Sve hoće da bude po njegovom.

-istina ali zapamti da ti je on otac.

-Znam, naučila si me. Samo ti kažem.

-Volim te!

-I ja tebe mila moja.

 

*

Poznavati  sebe je danas  retkost a sačuvati sebe još veća retkost!

 

*

Ne, ne trebamo i ne možemo voleti sve ljude. Volimo samo one koji su dostojni naše ljubavi.

 

*

Šta mi treba više od lica koje me pogleda kada mi je teško? Šta mi treba više od zagrljaja koji me uteši kada padnem u teškim vremenima?  Šta mi više treba od ruku koje me uhvate i podignu kada potonem? Ništa mi više ne treba ljudi moji… Ništa… Samo zagrljaj nekog mog. Samo ruka nekog mog, koja me čvrsto drži na površini…. Samo oči nekog mog u kojima vidim sebe. Samo neko moj, ko je sa mnom u mojim teškim vremenima, neko ko me teši i razume. Ne treba mi ništa više. Eto vama zlato… Eto vama sva bogatstva sveta… Ja neću to… Meni samo treba neko moj! Treba mi neko da nas spaja most poverenja i ljubavi, da između naših suprotnosti, vibriraju emocije, koje nas pokreću napred. Neko moj, ko je spreman da sa mnom uvek ide samo napred. Bez zastajanja, bez zaustavljanja… Da se naše stope prate i idu istim putem…  Samo napred… Neko moj…