Šapućem sebi

Šapućem sebi… Jednostavno, čovek ne može promeniti svoje lice… Isti osmeh imaju sve varalice. Ili poštuješ osećanja ili ne… Nema treće. Nema ni sreće… Ostaće samo ono što više ne postoji… Ostaće samo ono što se više ne broji… Tragovi u pesku, što ih vreme briše… Biće sve samo jedan običan kliše… Priča kao i sve druge… Priča koja krije svoje tuge. Nije bilo istrajnosti, samo večite tajnosti… Gledanje u oči i ne prepoznavanje… Uzimanje i davanje… Šapućem sebi… A dan me čeka kao večnost… Hvalim sebe pred ogledalom… Gledam svoj osmeh sa tugom. Kad se ljubav oskrnavi, ništa to ne može da popravi… Samo tišina… Ne mogu više da pričam sama sa sobom. Odlazim od sebe… Prihvatam samo male doze, svoje proklete neuroze. Život me udario bez mog znanja… Bez moje dozvole… Slao mi one što ne znaju da vole.Otvaraju se novi putevi… Mora dalje da se plovi… Slušati srce svoje… Izbegavati one što se boje… Ustani i kreni dalje… Daleko… Što dalje… Šapućem sebi… Ustani i kreni… Odlazi od onih što imaju glave ali ne znaju gde su im… Odlazi i ne prosvetljuj one, što prosvetljeni nisu. Odlazi od onih što te ne razumeju. Odlazi od onih, što za ljubav ne rizikuju. Izlažem sebe… Pokazujem svoje ludilo… Zavaravam se… Čekam ono što doći neće… Strast u meni, mi neda da mislim. Sve to je rizik ljubavi… Plamen koji se pali i rasplamsava… Plamen koji će sve u meni da spali… Ne mislim… Ne mislim… Ja samo osećam… Sve iz sebe reflektujem. I dajem… Dajem… Buka od koje ne čujem sebe i ne mogu da mislim… Ne mogu više da tresem svoje snove kroz sito… Ne želim da budem deo ovog meteža… Šapućem sebi, dok lagano ispijam prvi gutljaj kafe i ulazim u novi dan.