PLAVI KAMEN – Odlomak

Skrenula je sa puta. Nije znala zašto je to učinila. Samo je to uradila, pratila je svoju intuiciju. Izašli su na zelenu livadu prekrivenu cvećem. Samo je hodala bez nekog cilja. On je pratio bez reči. Osećala je neki nemir, strepnju. On je osećao njen nemir, znao je da joj treba moć prirode, znao je da sada skuplja energiju i snagu prirode. Sunce je bilo visoko i grejalo ih je. Glas u njoj joj je samo govorio da nastavi dalje, napred. Glas joj je govorio da ne treba da oseća strah jer je ljubav večna.

Odjednom je zastala i ubrala cvet. Taj cvet je rastao samo ovde i nigde više, bio je poseban. Ispred njih je stajala velika stena, pogledala je u nju i rekla mu:

– Idemo gore. Gore je dobro.

On je krenuo prvi, vodio je tamo gde je ona želela. Njena želja je bila njegova zapovest. Čvrsto je držao za ruku, osećala je njegovu snagu, ali u duši je i dalje lebdeo neki njoj nejasan strah. Volela ga je, volela ga više od svog života. Stigli su do kraja, dalje nisu mogli. Bila je to visoka i ravna stena, kao zid koji ih je štitio od sunca, a dole mahovina kao divna i mekana postelja. Okrenuli su se jedno prema drugom i zagledali se u oči. Gledajući ga tako, osetila je kako je ljubav preplavljuje i obuzima. Držali su se za ruke i osećali tu moć ljubavi koja je u talasima išla iz nje u njega. Odjednom je briznula u plač. Nije znala zašto, nije mogla da opiše rečima šta oseća. On je zagrlio i privukao sebi. Spustili su se na mahovinu. Poljupcima je brisao njene suze. Želela je da ovde ostanu zauvek, zaštićeni od svakog zla. Ljubio je sve strasnije, a ona se gubila u svetlosti koja ih je okruživala. Videla je svetlost svih boja, sve drugo je nestalo. Ležali su goli i zagrljeni. Muškarac i žena, dve polovine spojene u jedno. Ljubav je uvek ista. Od davnina ljubav je ostala ista. Ništa nije važno i ništa ne postoji osim ovoga sada. Sve je sada ovde u njima. Ljubav je dala smisao svemu.