Onomad kad su „renovirali“ Skadarliju jer nije renovirana još od doba turaka, ja sam u zezanju rekla da će sad i Kalemegdan da renoviraju i da nam naplaćuju ulaz… Kad gle, oni me ozbiljno shvatili… Ej budale, samo sam se šalila!
No, sve ovo što nam se dešava više nije šala, čak šta više vrag je odneo šalu!
Preneću vam moje današnje iskustvo:
Vraćam se ja danas iz Borče, sedim u 95 a piški mi se, majko moja, upišaću se… Toliko mi se piški da boli. Savijam se, skupljam se, rupe na putu, jooj! Pančevački most, šta mislite? Tako je, u pravu ste, zastoj! Mrak od bola! Pravim planove u glavi šta da radim, da li da pitam vozača da stane i da piškim po sred mosta, uf! Onda nagovaram sebe da ne mislim o pišanju i da skroz ignorišem tu prirodnu potrebu. Mili… Autobus mili… Da li da siđem odmah posle mosta? Ne može, nema tu gde da obavim nuždu….Misli ženo, misli… Jedino mi pade na pamet da istrpim do Banije, pa tamo da uletim a ako me izbace, idem u Džodža Vašingtona na kožno da tamo obavim tu potrebu. Hladan znoj, vreo, topao, mlak, svi znojevi sveta me oblili a boliiiiiiiii… Izdrži, izdrži… Jao vidi kako divan odraz sunca na Dunavu, eno i patkice plivaju, divnoooooo… Boli breeeeeeeeeeee…!!! Oću da pišam bre, napravite mesta za ovaj autobus, majstore daj gas… Mislim se u sebi, derem se u svojim mislima. Za ove oko sebe sam samo obična žena koja se uzvrpoljila zbog gužve i premešta se sa guzova na guzov i savija se da bolje vidi kroz prozor. U tim mislima i mukama me prekida tip sa rečima: “ Vaša karta?“ Ljutito odgovaram: „Nemam!“ I kaže sad on meni: „Ne razumem kako nemate?“ De me nađe sad, inače sam ja po opredeljenju neposlušna građanka ali sad mi se piša a on me provocira, e pa ovako mu ja rekoh: „Šta u NEMAM ti NE RAZUMEŠ? Nemam znači nemam! Kako na primer oni „DEČACI“ (sad vi pogađajte koji su to „dečaci“) nemaju, niste ih ni pitali? I sad on sav važan meni kaže: „NJIH štiti grad BEOGRAD!“ Ahaaaaaaaaaaaaaa… “ Jel njih štiti grad Beograd? A ovakvi kao ja su urnisani, mene bre treba da štiti grad Beograd! Ja sma bre ugrožena vrsta!“ I tako još nešto sa mu rekla, nije bilo psovka ali neću sad da vam to kažem, i on ode! Iz busa sam istrčala i dogegala se do Banije, iz prve ugledala toalet i olakšala se, ovo vam pišem da ne ostanete u neznanju i brizi za mene! Mislim kada sam završila poso, priđem konobaru i kažem mu: „Izvinite ja sam bezobrazno utrčala jer sam mislila upišaću se!“ I on mi ljubazno reče: „Ako ste i dođite nam opet!“ I rešila sam da odem opet ali da im se zahvalim. Eto tako.
Elem, da se vratim na ono zbog čega sam i počela sve ovo da pišem, caka je u tome što naš grad više nije NAŠ! Caka je u tome što naša zemlja više nije NAŠA! Caka je što mi ovde više nemamo nikakva prava i što smo mi zaista ugrožena vrsta!
Da ne širim priču povezujte sve sami od zelenila koje nestaje( prave pustinju) do sve većeg siromaštva i iseljavanja naših ljudi jer ostaju bez posla a i oni koji rade ne mogu da namire račune i poreze koje nam ovi sve više nameću… Do sitnice da neki drugi dobijaju sve džaba i da se SVE prilagođava njima, pa čak i klima! Ne, ne morate vi meni verovati i ne, ne tvrdim ja da sam u pravu ali vas ipak molim da razmislite o svemu!
I sad će neko da me pita kakve veze ima pišanje sa svim ovim. Pa možda i ima… A možda i nema ali priznajte baš vam bilo zanimljivo dok ste čitali!
Danas jeste 1. April ali vas ja ništa nisam lagala a vi sada razmislite ko SVE to, laže SVE nas!
Opuštencija sa Zojom ! 
Постави коментар