Nisam više nervozna

Idem ja tako, zanesena svojim mislima. Malo sam i nervozna bila. Idem ja a matori, cupka za mnom. Ništa… Idem ja dalje… On cupka za mnom. Ja usporim. Uspori i cupkanje. Ja ubrzam. Ubrza i cupkanje. Kažem ti, bila sam malo nervozna. Sada sam, već opasno nervozna. Šta da mu uradim? Da se okrenem i šinem ga jednom. Ma neću… Sve mislim, oladiće čiča. Jok, on još cupka za mnom. Stanem ja kraj nekog izloga, kad evo ti čiče. Znaš šta kaže? Kaže čiča meni:

“ Auuuuu… ala bi te malo, znaš?” 

Gledam čiču i ne mogu da verujem svojim ušima. Gledam i mislim se… Puna besa. Šta da mu kažem? Trenutna inspiracija. Znači, prepustiću se trenutnoj inspiraciji. I počnem:

“ Meni kažeš? Meni si to rekao? Sram te bilo! Ćerka da ti budem! More unuka da ti budem! I sa čime bi ti? Vidi kakav si, jadan. Kako te samo nije sramota? Imas ženu? Sigurno imaš, takvi gadovi uvek imaju ženu. Ožene neku mučenicu da ih pere, kuva, pegla… A , imaš li decu, ćerku možda? Sigurno imaš! Imaš jel, da? Znala sam! Pa kako te nije sramota? Zamisli tvojoj ćerki tako da neko kaže. Sram te bilo! Stani, de si pošo? Jel’ se stidiš? Naravno da se stidiš! Nećeš nikad više? Sram te bilo tvojih godina! Tolke godine a još nisi naučio da poštuješ žene! Znaš bre, šta smo mi za vas? A, znaš… I postuješ, kažeš. Stani, de si pošo! Sad žuriš, a ? Pratiš me petnaest minuta, tada nisi žurio? Sada žuriš? Sram te bilo! Dobacuješ! Nećeš nikada više. Dobro. Mogu misliti šta radiš svojoj ženi, kad ovako dobacuješ na ulici. Te bre nije stid . Perverznjak u matori! Čekaj! Kud si pošo, nisam jos završila. Sad kupi ženi cveće i neku bombonjeru, pa pravo kući. Kažeš, nećeš nikad više da dobacuješ. Narocito posle mene. Šta? Stani, staniiiiiii!!! De trčiš? SRAM TE BILO, BARABO MATORA!!! SRAM!“

I tako, otrča čiča.

Meni super, nisam više nervozna.