Postoje dani koji jednostavno nestanu… Izgube se u jurnjavi, u trci sa životom… Izgube se u zaboravu, zatrpani brigama i problemima.
Postoje dani koji donose miris i ukus lažne slobode, dok nas istina ne pljesne po sred nas samih i ne probudi iz naših zabluda.
Postoje dani koji nas leče i brišu sve… Dani lagani i lepršavi što donose miris nade i bude nove snove.
Postoje noći, koje traju, i traju… Kad sedimo pod sjajem zvezda i čekamo da nas mesec pomiluje. Noći za sanjare, sa snovima koji nam kradu senku i beže dok mi čekamo sunce da nas ogreje i odnese noć u zaborav.
Mi smo zarobljenici, prolazne lepote… Svi živimo sa strahom. Strahom od novih emocija… Emocija koje nas stignu iznenada, koje iz nas eksplodiraju, izliju se, kao iznenadne letnje kiše…
I svaki dan se gubimo u svom pamćenju, Krijemo se od sebe… Odlazimo negde,
hodamo polako, nadajući se da ćemo zaboraviti…
A život hoda pored nas i krade nam vreme… Svesno-nesvesni činjenice, da se od nekih emocija, ne može pobeći… Borimo se, pokušavamo, i proklinjemo sebe, što smo nismo pokušali…
Možda nas vreme i promeni… Možda sudbina, napiše drugu priču za nas…
Sve ima neku svoju ravnotežu… A mi smo postali, ono što nam nedostaje ili ono što nismo želeli… Beskrajni, ukradeni trenuci… Naše misli koje lutaju, tamo gde one žele…
Promeniće se sve… Promeniće se moje lice ali moje oči ne… One će uvek imati plamen
i goreće… Sa svojom dušom čekam neku novu zoru…
Valjda će jednom, sve biti na svom mestu…
Promeniće se sve… Promeniće se moje lice ali moje oči ne… One će uvek imati plamen
i goreće… Sa svojom dušom čekam neku novu zoru…
Valjda će jednom, sve biti na svom mestu…
Slika Sirbina Gravida
Opuštencija sa Zojom ! 
Оставите одговор