Zelene površine

Već godinama se zgražavam šta se u Beogradu čini sa zelenim površinama. Mislim da je glavni moto odgovornih za to pitanje „gde god vidiš drvo ti ga poseci“ Zelene površine i parkovi se bezobrazno koriste da se između dve zgrade ugura i treća! Mnogi delovi grada su bez trotoara, parkinga, parkova… Ljudi su ugurani u kutije šibica i tu zarobljeni svojom voljom, nema prostora da se deca poigraju, nema klupica da stariji sednu i pogledaju u nebo, danu dušom… Meni lično je to strašno, i stalno se pitam ko je to dopustio, ko je dao dozvole da se prave zgrade između porodičnih kuća? Primer za ovakav urbanistički haos je naselje Medak padina. Moji prijatelji su morali da presele svoju spavaću sobu jer je na placu do njihovog gde oni imaju porodičnu kuću, nikla zgrada od šest spratova… Pa da li je to normalno?

Sledeća stvar srce grada, duša grada, stari urbani delovi grada, koji pričaju priču o našoj prošlosti, tradiciji, kulturi nisu smeli da se diraju. Bahati i polupismeni su odlučili da i tu umešaju svoje prste i naruše tu jedinstvenu celinu, lepotu i dušu mog grada! Umesto da renoviraju stare zgrade, i eventualno ako se nešto gradi, da se gradi u tom stilu, oni su menjali lice grada, praveći beton staklo skalamerije i tržne centre! Tome se zaista mora stati na put. Zaustaviti rušenje istorijsko-kulturnih građevina a pre svega vratiti našu Železničku stanicu u funkciju. Ovo što je učinjeno Beogradu je na naše oči brisanje naše istorije i kulture, svesni li smo toga?

Zašto sam ovo počela da pišem naleteh na tekst o gradu Beču na stranici Eko-zona i sada ću vam preneti taj tekst u celini:

„Polovinu grada Beča čine zelene površine koje se ne koriste samo za aktivnosti u slobodno vrijeme nego i za poljoprivredu, što i nije baš karakteristično za jedan milijunski grad. Čak 630 poljoprivrednih gospodarstava u Beču obrađuje jednu šestinu ukupne gradske površine. Samo u gradskim okruzima Simmering i Donaustadt svake se godine proizvedu 72.000 tone sezonskog povrća, a glavni je austrijski grad poznat i po svojim vinogradskim dobrima te uzgoju voća. Održiva poljoprivreda više je od osamsto godina sastavni dio života bečkog samostana Schottenstift. I danas se tamo u tradicionalnom stilu proizvodi dvanaest sorti jabuka, jedanaest sorti trešanja, dvije vrste šljiva i višanja. Poljoprivredno gospodarstvo obitelji Kölbl potječe još iz prve polovice 19. stoljeća, a danas se na njemu svake godine uzgoji čak petnaest različitih vrsta čilija. Čili papričice te različiti umaci, marmelade ili aromatizirana sol mogu se pronaći u direktnoj prodaji, trgovini samog gospodarstva te u različitim restoranima. Prva stabla smokve u Beču su posađena u ljeto 2006. godine, a danas na plantaži smokve u Simmeringu proizvodi pedeset različitih sorti ovog voća. OPG Prentl jedino je gospodarstvo u Beču koje proizvodi bundeve iz kojih se proizvodi bućino ulje. U vinogradima mladog proizvođača Olivera Kamineka koji se u poljoprivredom počeo baviti 2010. godine osim vinove loze uzgajaju se i svinje mangulice, te druge rijetke vrste domaćih životinja poput sulmodolskih kokošiju.“

Još uvek se sećam da je i Beograd nekada nazivan zelenim gradom, sada je to betonski grad koji se planski uništavao i nastavlja se sa njegovim uništavanjem! Nije li vreme da se probudimo i zaustavimo sve ovo? Zar ne bi bilo divno da izumeđu svakog bloka zgrada postoji deo površine gde bi ljudi mogli da imaju mini baštice i da uzgajaju povrće? Zar ne bi bilo divno da se po parkovima sade voćke sa kojih bi svako mogao da ubere plod i okrepi se? I zar ne bi bilo divno da u naš grad vratimo i jorgovan?

Eto tako ja razmišljam, na radost i dobro svima…