Zavukla sam se u svoje srce i sedim… Dišem iz svoje duše, hvatam uzdahe duboke… Bol cepa sve delove mene… Raspadam se… Pokazujem ti svoje slabosti, nadajući se da me toliko voliš i da to nećeš iskoristiti da pokažeš svoju moć… Zabadaš mi nož u srce, težinom svojih reči… Hladnoća i ravnodušnost me ubijaju… Pokušavam da te demontiram iz sebe… Treba mi vremena da uništim sva svoja sećanja, da ispraznim sve arhive. Svesno sam sebi dozvolila, da moja duša pokaže strast i trenutke ludila. Verovala sam da to nećeš iskoristiti… Verovala da će tvoje misli razumeti, moje misli… Verovala da imamo isti san… A kada san ima puno prepreka, znači da je to onaj pravi… Verovala sam da ćeš i ti to znati… Al, eto… Svako od nas ima svoju predstavu, kako život treba živeti. Naša viđenja se nisu poklopila. Nisi primetio moju tugu i moj bol… Nisi video moje suze… Samo si primećivao moje greške… I nisi mi praštao. Moje greške si pravio ti. Ti si bio najveći krivac, ti si bio njihov tvorac. Postala sam ti… Primila sam dosta udaraca… I posle svega, ja ipak znam, da postoje ljudi kojima mogu verovati… Nije sve samo cvetanje… Mora se doći do toga… Razgovori smiruju i umiruju… I kada sam najumornij, razgovor me budi… Sada su moje misli umorne… Zavukla sam se u svoje srce i sedim… Živim dah za dahom… Svi udišemo isti vazduh… Moram ugasiti žeđ…
Zatvaram oči, tonem u ništavilo svoje ranjene duše… Pokušavam da doletim do tebe, da ti predam svoju bol… Da ti vratim svu bol koju si ti meni dao. Nisam više svoja…
Otvaram oči. Sve oko mene je drugačije. Ovo nije moja soba. Gde sam to ja? Ma baš me briga, i onako nije važno. Opaaaa… Dečko mi se probudio. Izdrkaću ga na brzaka, pa pod tuš. Jebote, sad moram da zovem onu moju, da joj poželim „Dobro jutro!“. Kakvo gubljenje vremena, šta ima da se čujemo svaki čas? Protresem glavom… Ja nisam ja! Ja pričam kao muškarac i kurac imam. Upravo sam ga izdrkala. Uuu… Šta se ovo dešava? Ja više nisam ja…. Ja sam sada on! Što znači da je on sada ja? Ili sam samo ja on ali on nije ja? Kako da to saznam. Pozvaću ga… Pozvaću sebe. Zvoni… Ne javljam se… Ili spavam, ili sam u kupatilu. Sreća te je Subota, ne moram da idem na posao, ne bi ni znala da odem na njegov posao. Eto sreće u ovoj čudnoj situaciji. Moram da razmislim, kako da ovo iskoristim na najbolji mogući način. Da se prepustim i budem on. Da saznam šta je u njegovoj glavi i kako misli. Zvoni telefon, ček da vidim ko je. On je, to jest, ja sam, u stvari on u meni… Odlično, neću mu se javiti, neka vidi kako je to, kada ga zovem a ne javlja se. Dobro, ja sam znači on…Hm… Šta sada? Možda da se ipak pozovem? Da li i on ovako razmišlja ili sam ovo i dalje ja sa svojim ženskim mislima? Ako se pozovem, da li će mi on odgovoriti ili ću to biti ja? Zanima me da li će osećati sve ono što ja osećam, kada se ponaša kao najveći bezosećajni skot. Nadobudni egoista. Udahni duboko i prepusti se, postani on… Počni da misliš kao on… Polako… Udahni, izdahni…
„Ma boli me kurac šta će ona reći!“
Ups! Šta ja to upravo rekoh! Izgleda da ovo počinje da deluje. Uspevam. Idemo, uzdah, izdah… Prepusti se, opusti se… U al me svrbe nešto jajca. Ovo počinje da deluje… Zaboravi ko si, jer ti nisi ono što misliš. Zaboravi sebe.. Pogledaj se u ogledalo… Da, idem do ogledala.
Eto, zovem je već treći put i ne javlja se a posle će da kuka kako je ne zovem. Kako je važna bliskost i prva misao, poziv i „Dobro jutro, ljubavi moja!“. Mnogo je naporna. I uvek bi da se svađa i samo zvoca i drži predavanja o ljubavi, nežnosti… Što mi se više ne skine sa kurca. Ona pati, njoj je teško, nedostajem joj… Privrženost, bliskost, poštovanje… Trice i kučine. Imam ja svoj život. I što se ne javlja? Evo ga zvoni telefon, ona je.
„Dobro jutro, ljubavi moja! Vidim da si me zvao, spavala sam a telefon se ispraznio.“
„Dobro jutro! Samo sam hteo da ti se javim, da ne kukaš kako te ne zovem. Posle imam neka posla, moram nešto da sredim!“
„Zar uvek mora isto? Zar uvek moraš da budeš u nekoj žurbi? Zar uvek moraš da mi naglasiš kako me zoveš samo da mi se javiš, da ti ne bi zvocala?“
„Eto, opet si počela! Prosto me strah da te pozovem, jer me samo nešto grdiš?“
„Pa ne grdim te, samo te pitam. Možemo li voditi, normalan razgovor, bez žurbe?“
„Ali ja imam posla, ja nisam zaludan kao ti!“
„Ne moraš me vređati. Prvo ja nisam zaludna, radim mnogo više nego ti i imam mnogo više obaveza od tebe! Zar kod tebe sve mora biti uvredljivo? I zar me uvek moraš srozavati i ponižavati?“
„Ma ti nisi normalna, sa tobom čovek, ne može da razgovara normalno.“
„Dobro, ne znam zaista šta da ti kažem… Koliko god pokušavam da našu vezu održim i taman napravimo korak napred, ti je vratiš tri koraka nazad… “
„E, dobro, moram da idem…Imam neka posla… Aj ćao!“
„Da, opet bežiš… Kad god pokušam da povedem ozbiljan razgovor, ti bežiš… Ćao!“
Kakav davež od žene. Ja sam tako divan, svaka žena bi me poželela. Vidi kao sam lep! Ovo ogledalo ne laže. Ko bi mi dao ove godine? Niko. Izgledam bar deset godina mlađe. I u odličnoj sam formi. Na poslu mi svi zavide, zovu me pican, jer sam uvek doteran i sređen. Video sam kako me koleginice gledaju, bar pola njih je zaljubljeno u mene. A kolege, oni mi svi zavide. Ljubomorni su. Volim kad prođem a oni bi da puknu od muke, što sam ja ovako lep. Šta bi mogao sada da radim? Obrijaću se… Ne, to ću sutra uveče, da na posao odem svež i doteran. Ma, odgledaću neki pornić i zabaviti se malo sam sa sobom. Ma ne treba meni niko, imam ja svoju desnicu.
Ja zaspao… Šta je ovo? Gde sam bre ja ovo? Ovo je njena soba? Odakle ja ovde? Idem da pišam.
„Aaaaaaaaaaa… Šta je ovo? Ovo u ogledalu nisam ja! Šta se ovo dešava?“
„Mama, šta je bilo, zašto se dereš?“
Ja sam mama? Ovo se ne dešava. Ja sanjam… Vratiću se u krevet. Mislim da je to najpametnije, nazad u krevet. Možda je sve ovo samo san i kada se probudim biću u svom krevetu.
Zvoni telefon, koliko li je to sati, koji je dan? Ne mogu sada da se javim, pozvaću kasnije. Subota. Šta ću danas da kuvam? Jao, treba i veš iz mašine da izvadim. Idem da stavim za kafu.
„Gde su moje mačkice? Jesu li ogladnele moje devojčice? Evo, evo sad ću vam dati da jedete, micike moje. I da vam sipam svežu vodicu. Čupavice moje blesave.“
Opraću ove njihove činijice, a i sudopera je sva prljava. I šporet moram da oribam. Ručak… Šta bi mogla da spremim? Prvo ću na miru popiti kafu i razbuditi se a onda ću praviti planove za danas.Vidi zvao me Cojle, tri puta. Pozvaću ga.
„Dobro jutro, ljubavi moja! Vidim da si me zvao, spavala sam a telefon se ispraznio.“
„Dobro jutro! Samo sam hteo da ti se javim, da ne kukaš kako te ne zovem. Posle imam neka posla, moram nešto da sredim!“
„Zar uvek mora isto? Zar uvek moraš da budeš u nekoj žurbi? Zar uvek moraš da mi naglasiš kako me zoveš samo da mi se javiš, da ti ne bi zvocala?“
„Eto, opet si počela! Prosto me strah da te pozovem, jer me samo nešto grdiš?“
„Pa ne grdim te, samo te pitam. Možemo li voditi, normalan razgovor, bez žurbe?“
„Ali ja imam posla, ja nisam zalufan kao ti!“
„Ne moraš me vređati. Prvo ja nisam zaludna, radim mnogo više nego ti i imam mnogo više obaveza od tebe! Zar kod tebe sve mora biti uvredljivo? I zar me uvek moraš srozavati i ponižavati?“
„Ma ti nisi normalna, sa tobom čovek, ne može da razgovara normalno.“
„Dobro, ne znam zaista šta da ti kažem… Koliko god pokušavam da našu vezu održim i taman napravimo korak napred, ti je vratiš tri koraka nazad… “
„E, dobro, moram da idem…Imam neka posla… Aj ćao!“
„Da, opet bežiš… Kad god pokušam da povedem ozbiljan razgovor, ti bežiš… Ćao!“
On je stvarno kreten. Dokle da mu pružam šanse? Ma ja sam kreten. Ja sam luda žena. Šta mi to više treba? Što sebi to radim? On je sebičnjak i to je to. Njega vodi samo njegov ego i sujeta. A volim ga… Kako to ne shvata? Volim ga uprkos svim njegovim manama. Sve sam se nadala shvatiće, promeniće svoj odnos prema meni… Ništa…Promeni se na kratko i opet njegov ego. On, pa on. Ne treba mi to. To mi više stvarno ne treba. Prokockao je sve šanse. Ponaša se ružno i kukavno. Nije on muškarac. On je slabć koji se krije iza svoje sujete. Njemu je važna samo spoljašnost. On nije ni svestan kakav mi bol zadaje. On ne ide u dubinu. Ništa ne shvata. Mogu da mu pričam i pričam… Mogu da mu pružam šanse ali on sve prokocka. On jednostavno ne oseća empatiju. On ne razmišlja o mojim osećanjima. Jedino što uvek uspešno zna da uradi je da učini da se osećam bezvredno. Ni malo nežnosti u njemu… Briga, interesovanje, razumevanje, sve je to njemu strano…
Da li da se sad obrijem ili sutra uveče? Ma sutra ću, taman da za posao budem svež. Idem da šoram.
„Šta je bre ovo? Ja sam ona? Ovo nije normalno! Idem da je pozovem, to jest sebe da pozovem.“
Ali šta da kažem? Kako sebe da pozovem i šta sebi da kažem? „Halo ja, ovde sam ja!“ Jel ja ovo ludim? Šta se ovo dešava? Kako je ovo uopšte moguće? Pozvaću se… Praviću se da sam ona.
„Halo, micika, baš sam hteo da te pozovem, da ti poželim laku noć. “
„Da, verujem ti.“
„Jel ja to u tvom glasu osećam zrnce ironije?“
„Ma ne dušo, samo ti se čini!“
„Ti nikada nisi zadovoljna! Uvek započinješ svađu!“
„Dobro ljubavi, kako si, kako si proveo dan?“
„Ne znam, nisam dobro. Imam problem!“
„Kakav problem imaš? Mogu da ti pomognem?“
„Ne može meni niko da pomogne! To su moje muke… To niko ne zna i niko neće saznati!“
“ Dobro ljubavi, samo pitam… Ako mogu nekako da ti pomognem. Ali naravno ti se uvek ponašaš kao divljak. Koliko god da sam ja brižna i pažljiva, ti ostaješ surov. Šta mi to više treba? Uvek samo ti i tvoji problemi. Kada si se setio da ti mene pitaš kako sam ja?“
„Pa dobro, kako si ti? I sad ćeš početi sa pričom do suta!“
„Ma teraj se bre budalo!“
On mi je spustio slušalicu. U stvari ja sam, sam sebi spustio slušalicu. Baš sam kreten.
Svaki trenutak je prilika! Prilika koju treba da zgrabimo, zagrlimo i čvrsto držimo. Kada nam se nešto dobro da u životu to treba da cenimo i čuvamo. Moramo biti pažljivi brižni prema tuđim osećanjima. Jer suta ja mogu biti ti, i ti možeš biti ja. Probudićeš se jednog dana u mojoj koži. Probudićeš se ali može biti kasno. Ja neću biti u tvojoj koži… Nikada. Jer znaš, ja sam već bila ti. Osetila sam tebe, postala sam ti …I to mi se nije dopalo. Odbijam… Odbijam da budem ti.
Ne postoji nedostatak vremena… Postoji nedostatak želje… Nedostatak hoću… Nedostatak volje…
Kada nešto zaista želimo vreme nije prepreka… Sumrak postaje svitanje… Ego te samo koči i sputava. Tvoja sujeta je tvoj najveći neprijatelj. Ti si sam sebi sve. Ti si izabrao. Ti si prilike propuštao. Nisi shvatio… Svaki trenutak je prilika! Ja sam se sada zavukla u svoje srce i ćutim ti…
Opuštencija sa Zojom ! 
Постави коментар